Gde kopno završava. More počinje. Lisabon – Portugalija

Brazil u Evropi. Iskoristio bih frazu iz renomiranog filma, domaće radinosti iz dinamičnih i uzbudljivih devedesetih (Munje), da počnem ovaj skromni spis i prenesem svoj doživljaj Lisabona i Portugalije. Malo je reći da sam oduševljen i da mi je Lisabon neverovatno legao kao destinacija. Da li je to zbog paklenih pretrpanih par meseci punih obaveza ili zbog nečeg drugog, ne bih baš bio mudar da tačno kažem. Uglavnom, nadam se da ću da prenesem utiske na najbolji mogući način i da bar malo dočaram atmosferu Lisabona i okoline.

Elem, sama Portugalija nama sa Balkana i nije baš na nekom visokom mestu životnih prioriteta i destinacija za letovanje-obilazak. Pre svega uzevši u obzir da se nalazi na dijametralno suprotnom kraju kontinentalne Evrope, što u nastavku implicira nemogućnost masovnog paradajz turizma te neke masovne turističke migracije u letnjim mesecima. Dalje, s obzirom na distancu verujem da svi zaključujete da jedini humani i prihvatljivi transport sa našeg područja jeste avionom. Voz, automobil ili u najgorem slučaju autobus siguran sam da ni najvećim putnicima i avanturistima ni u snu kao opcije ne dolaze. Bez preterivanja, potrajalo bi i do tri dana putničke sage da se stigne. Ja sam koristio jednu od pogodnosti i blagodeti globalizacije i pretvaranja Evrope i sveta u jedno globalno selo. Ovom prilikom, svaka preporuka ide portugalskom avio prevozniku TAP za uslugu, tačnost i cenu.

Moja prva i najveća preporuka, što se Lisabona kao grada tiče, jeste da samo šetate okolo. Šetajte, hodajte, zavirite, probajte, špartajte i opet u krug svaki dan. Ja sam se iz Lisabona vratio sa bolovima u donjem delu kičme od visokog dvocifrenog broja kilometara koje sam muški izneo. Kako god, postoji buljuk neverovatno inspirativnih mesta-sokaka za biti, stati – koja nisu ucrtana u bilo kojem vodiču. Ista ćete doživeti na sebi svojstven način, pod uslovom da ih nađete naravno. Lisabon je mesto koje čeka da bude istraženo i otkriveno i gde svako od nas piše priču i kreira svoje neko viđenje i impresiju. Otuda i specifična fama oko Lisabona.

Ono čime grad impresionira jeste da odlično organizovano, kompaktno i vrlo pristupačno gradsko jezgro jeste nešto nalik otvorenom muzeju. Vekovni prekomorski i prosvetiteljski angažmani po belom svetu su rezultirali u iskonskoj lepoti glavnog grada portugalske države. Neverovatna arhitektonska rešenja vrlo dobro očuvana i konzervirana te usklađena sa okolinom, sve to dalje ukomponovano i ušuškano sa brežuljkastom i zatalasanom topografijom grada. Hipnotisane reke ljudi koji sa svih geografskih širina i dužina hrle ovde su samo dokaz neverovatnom individualnom doživljaju Lisabona. Trgovi su nešto čime Lisabon može da se itekako pohvali, počevši od Placa de Comercio, Rossio, Praca Don Pedro, Praca do Marques de Pombal itd. Primetan je fokus na kvalitetno uređenje životnog prostora gde god se krene.

Sam po sebi Lisabon nije previše zahtevan u finansijskom smislu. Ukoliko je smeštaj i avio-prevoz dobro isplaniran (čitaj par meseci unapred), dnevni izdaci za ishranu i obilaske ne bi trebali previše da odskaču od prosečnih troškova u bilo kom evropskom gradu. Vredno pohvale jeste i integrisani gradski i prigradski prevoz koji funckioniše na standardno očekivanom evropskom nivou (Balkan van ovog konteksta Evrope moliću). Moguće je sa bilo koje tačke A do tačke B doći za maksimalnih 40-ak minuta, uz maksimalno jedno presedanje. Sve lokacije koje sam pomenuo ili ću pomenuti su dostupne linijama metroa.

Kad sam se već dotaknuo prevoza, jedan od zaštitnih znakova Lisabona jesu i mali žuti višedecenijski izraubovani tramvaji koji su na svakom koraku. Najživopisniju turu koju ne smete propustiti – jeste od trga Placa de Comercio do brda i boemskog i romantičnog dela grada koji se zove Alfama. To je jednostavno doživljaj za sebe. Ko je skeptičan da će vožnja krcatim, malenim, drvenim tramvajom (sve uz vlažnost vazduha od preko 80%) uz par stepeni nagiba krivudavim šinama prerasti u jednu od stavki koja jednostavno mora da se prođe, ovo je itekako trijumfalni demant. Možda i sama vožnja nije toliko inspirativna i očaravajuća koliko sama Alfama. Vrhunski pogled na reku, luku, sam centar grada tu dole pod nogama – sve to uz dinamične takte portugalskog Fada u pozadini – koji je po predanju baš tu na Alfami nastao. Treba jednostavno posvetiti dobar deo dana (po mogućstvu kasno popodne ili predveče) i protutnjati krivudavim, strmim popločanim uličicama Alfame. Ako pritom uklopite da obiđete i gradsku tvrđavu (Castelo de S.Jorge) odmah do, verujte mi da ćete pronaći i poneti deo Lisabona i tog duha sa sobom i isplatiće se svakog odricanja i krvavo zarađenog dinara.

Nekih par kilometara na zapad ka Atlantskom okeanu se nalazi istorijsko čvorište i jedna od znamenitosti gde vredi odvojiti par sati. Tzv. toranj Belem predstavlja jednu od dve fortifikacijske kule  (s obe strane reke po jedna) koja i dan danas ponosno stoji nekih 50 metara od obale i odoleva talasima, atmosferskim uticajima i kojekakvim vekovnim nedaćama. Ista je bukvalno magnet za turiste (pandan Branderburškoj kapiji u Berlinu recimo ili Karlovom mostu u Pragu) s obzirom na raskošnu i upečatljivu spoljašnosti. Budite spremni da pričekate, jer redovi znaju da budu baš dušmanski. Redove ćete čekati i u samoj kuli, i to još dva puta. Debela preporuka da imate flašu vode pri sebi. Elem, odmah do Belema u smeru ka gradu se nalazi i istorijski možda najznačajnije i najupečatljivije mesto u prigradskom Lisabonu. Tj. Padrao dos Descrobrimentos, zvuči vrlo poznato – znam. Uglavnom, odavde su polazili moreplovci, prosvetitelji, učitelji na svoje dušebrižničke prosvetiteljske pohode-misije sa naglašenom edukativnom notom. Ogroman beli spomenik u obliku krsta gde je s jedne strane gravura mača ujedno utopljena u geometriju krsta, je upravo tu „posađen“. Od same simbolike i korištenih motiva dođe čoveku da se zagrcne i dva tri puta razmisli o svemu. Čini se i da se nisu ni trudili da sakriju svoje motive.

U rejonu Belem kule jeste i Mosteiro dos Jeronimos, prelepo manastirsko izdanje. Preporuka da se prošetate kroz vrt istog, ostaviće vas bez teksta i iskoristićete isti kao preventivu da vam sam mozak ne proključa na paklenom portugalskom suncu u zenitu. U istom geografskom kompleksu, odmah preko puta tramvajske stanice jeste i jedno od mesta gde se prodaju kolači tzv. Pasteis de Belem. E sad zašto se mesto nalazi u svakom bogovetnom vodiču stvarno ne znam. Laički rečeno, lisnato testo punjeno belancem i vanilom koji su nastali u obližnjem manastiru u 18. veku. Kolači jesu ukusni, ali ništa što će naterati vaša čula da privremeno obnevide i na tren izgube nit sa stvarnošću. Kao šlag na tortu ide forhend šamar u realizaciji odnosa cene i količine + red koji mora da se čeka da bi se taj isti šamar stoječki podneo. Neverovatan primer uspešnog marketinga i „story telling-a“ počev od 18. veka.

Dalje na zapadu, u nastavku od Belema pruža se niz prigradskih-primorskih naseobina koja su lako dostupna i koja bi trebalo obići i makar se malo pokvasiti u miksu slano-slatke vode (inače Lisabon se nalazi u estuaru reke Takso). Ja sam bio do Kaškaiša (Cascais) koji je malo kompaktno mestašce i gde se plaža nalazi 100 metara vazdušnom linijom od železničke stanice (to je ujedno i poslednja stanica na liniji iz Lisabona). Tipično primorsko mesto sa pripadajućom dobro poznatom scenografijom. Ono što će da vam sroza raspoloženje i instant skine osmeh s lica jeste brutalno hladna voda mora-reke. Do te mere da sporadični grčevi počinju nasumice da se igraju sa vašim mišićima a garantujem vam da ni tupi bolovi u kostima vam više biti strani. Prosto neverovatno. Verujem da je sredina septembra debelo van sezone kupanja. Sve u svemu Belem+Kaškaiš je moguće postići u jednom danu ako se krene malo dušmanski i ambiciozno – ranom zorom.

Kad ste već u Lisabonu, mislim da je obavezan obilazak i dvorca Sintra (Palacio Nacional de Sintra). Voz ide na svakih dvadeset minuta sa stanice Rosio (Rossio) u strogom centru. Inače, bio bih spreman se kladiti u dve svoje plate da od spolja nećete zaključiti da je to u stvari zgrada železničke stanice. Elem, Sintra. Isti dvorac je na nekih tridesetak minuta vožnje od Lisabona i ima značaj za Portugal nešto nalik dvorcima Bavarske za Nemačku. Inače sam dvorac jeste vrlo čudno arhitektonski rešen, gde čovek stiče utisak da je dograđivan u stilu „kako vetar dune“ i kako sredstva dozvole. Meni lično ništa što bi ostavilo nemerljiv uticaj na čovečanstvo. S druge strane, same postavke u dvorcu jesu zanimljive i prikazuju hronološki razvoj portugalske imperije i vladavine stranih uzurpatora i osvajača te njihov nemerljiv dalekosežni otisak na modernu portugalsku državu. Definitivno nosi jaku istorijsku simboliku. Pored dvorca, vredelo bi prošetati okolo i uživati u scenografiji. U Sintri sam uspeo da probam i portugalsko tradicionalno piće napravljeno od ginje (nešto nalik našoj višnji). Ukusom takođe mnogo podseća na višnjevaču samo što je ginja itekako slađa i konzumira se iz čokoladnih šoljica.

Na redu je sledeća super izazovna destinacija – Cabo de Roca. Jedna tačka. I to kakva. Većina nas zna iz udžbenika geografije za peti razred da je to najzapadniji i najistureniji rt kontinentalne Evrope, koji zadire najdalje u Atlantski okean. Nešto što sam ja (kao strastveni ljubitelj geografije) oduvek hteo da posetim, vidim i ovekovečim sa par kvalitetnih fotografija u visokoj rezoluciji. Kako god, od Sintre se prilično lako stiže autobusom izrazito krivudavim putem kroz krečnjačke predele sa oskudnom vegetacijom. Put vodi i kroz par sela, gde bukvalno živog stvora nismo videli/uočili. Inače put od mesta Sintre do Kabo de Roke je definitivno ostao u pamćenju po tome kako nas je vozač autobusa i bukvalno par puta zamalo ostavio zauvek u ovom vetrovitom delu Apeninskog poluostrva. Cabo de Roca. Taj inspirativni osećaj stajati na litici (čitaj 50+ metara provalije) gde nemilosrdni neprestani vetar prikriva svu snagu sunčevih zraka koji bukvalno kožu nagrizaju, i gde se ispred vas u izmaglici prostire nepregledna lepeza plavih boja, sve tok dok ultra čisti kiseonik otvara svaki mogući sinus u vašoj glavi uz pozadinski takt okeanskih talasa kako se lome od strmih i negostoljubivih stena razuđene obale – jeste najskromnije rečeno neponovljiv. Definitivno vrhunac tog dana, možda i celog puta. Što se scenografije tiče, pa recimo da sam siguran da nisam u stanju da viđeno verno prenesem u verbalnoj-pisanoj formi a da pritom to ne izgubi na lepoti, sadžaju i detaljima. Koristiću prežvakanu frazu, ali Cabo de Roca je jedno od onih mesta koja ostanu urezana u vas i na neki način vas oblikuju dok ste živi. Kabo de roka. Gde kopno završava, a more počinje.

Inače, grad Lisabon jeste odlično mesto za spotere (fotografe) aviona, budući da se centar grada nalazi na prilaznoj ruti glavnom aerodromu. Ni sam ne znam da li je to nekome bitno, ali evo čisto reda radi, možda se nađe neki zaljubljenih u ovih aluminijumsko-karbonskih konzervi koje lete.

Što se hrane tiče, oni koji me znaju svesni su da sam u pogledu iste tiče tzv „ziheraš“, tj. nisam sklon nekom preteranom eksperimentisanju. Postoji ogroman broj mesta raznih cenovnih rangova na kojima je moguće priuštiti obrok bukvalno za svačiji dzep. Tu su naravno i nadaleko poznata portugalska vina, koja su jedan od zaštitnog znaka Portugalije. Pivo iskreno ne bih preporučio jer iskreno nije za poređenje sa češkim (na čiju sam konzumaciju podesio svoja čula ukusa).

Bez preterivanja, sam centar Lisabona diše nekim svojim istorijski nametnutim, ustaljenim ritmom, gde vas taj ritam brzo uzme pod svoje, te onda jednostavno dišete kao jedno. S druge strane istog tj. na krajnjem istoku grada postoji jedan drugi Lisabon koji paralelno živi u pojavnom obliku ultra moderne metropole sa svim odlikama arhitekture 21. veka. Ono što prvo pada za oko jeste most Vasko de Gama (Ponte Vasco de Gama) koji je inače drugi najduži most na svetu (17 km). Neverovatna građevina koja potpuno opravdava simboliku s kojom se povezuje. Frapantno neverovatna činjenica koja nikako ne ide s našim balkanskim mentalnim sklopom – iste je izgrađen za samo 18 meseci. Elem, u ovom delu grada je održan i EXPO 98. a isti most je otvoren pred sam početak najveće svetske izložbe, pomenutog EXPA. Jedna zanimljivost da sam u Parku Nacija našao pano SR Jugoslavije zajedno sa starom zastavom. U ovom ogromnom kompleksu koji je ostao, nalazi se još jedna debelo preporučavana zanimljivost a to je lisabonski okeanarijum (Ocenario de Lisboa), inače najveći u Evropi. Preporučio bih u svakom slučaju bez obzira da li ste ljubitelj podvodnog života ili ne. Potrudite se da kupite karte preko interneta jer je brže, nema reda i jeftinije. Budite spremni da izvdvojite ceo dan kako bi bili u stanju polagano sve obići.

Ono što ja nisam uspeo da uklopim u svoj četvorodnevni plan puta jeste i obilazak Benfikinog stadiona (Estadio de Luz) i da posetim neku utakmicu portugalskog prvenstva. Jednostavno nekad stvarno nije moguće sve uklopiti i sve kockice složiti a da pritom ne pređete tanku liniju između odmora i bezglavog jurcanja okolo koje bi dalje rezultiralo u potrebi – odmora. U svakom slučaju, ukoliko planirate ovaj izlet karte za utakmicu obavezno kupite online, jer su i do pedeset posto jeftinije.

Inače jedna interesantna činjenica vezano za Lisabon jeste i da je to jedina prestonica kolonijalne sile koja je bila izmeštena na period od nekih 30-ak godina kad je titulu istog nosio Rio de Ženeiro. Posle ove kratke nefunkcionalne avanture, ubrzo se sve vratilo na staro i prestonica je ponovo postao Lisabon.

Na kraju, i jesam se uverio da Lisabon i pripadajuća okolina, nisu bez proverenih razloga vrlo cenjeni u putničkom svetu. S obzirom šta imaju da ponude, po kojim cenama, kvalitetu i u svom nekom ležernom stilu kao kombinaciji fadoa i južnjačkog temperamenta, itekako preporučujem da se isti poseti. Ipak, nije Lisabon toliko nepristupačan koliko u našim glavama postoji neki imaginarni gep između realnosti, koja jeste surova kroz prizmu Balkana, i pisanja stranica neke svoje imaginarne putničke knjige.

D.Mladenović
Septembar 2015

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s