Poslednji bastion socijalizma – Kuba

Razmišljam kako i odakle da krenem s pisanjem ove neverovatne i iscrpne avanture, a da to bude u duhu tekstova koje ste imali prilike da čitate. Iscrpne avanture – u smislu da je bilo potrebno mnogo mentalnog i fizičkog napora da se sve zamišljeno sprovede u delo. Slobodan sam pretpostaviti da je ovo verovatno najneoriginalniji početak dosad, jer sam bukvalno ostao bez ideja o efektnom i konstruktivnom uvodu. Ne baš pohvalno, ali je bar iskreno. Obećavam zanimljiviju razradu i zaključak.

Kako god, zemlja koja je oduvek bila u nekim maglovitim ambicioznim planovima za obilazak jeste famozna Kuba. Koliko samo egzotike u samom pomenu imena, čovek se preko leđa naježi, a glas zadrhti. Prilično komplikovano je sve organizivati, jer i najosnovnije relevantne informacije je ponekad neverovatno teško iskopati. Jedan od načina jesto bezdušno pretraživanje foruma, portala i stecišta putnika sa svih strana. Moja preporuka – uzeti s rezervom sve što ljudi pišu, jer bar u mom slučaju se debela porcija informacija izjalovila tj. pokazala se dijametralno suprotnom. Elem, to nikako ne bi smelo da obeshrabri i ubije ideju za putovanjem jer će Kuba i sve što je tamo za očekivati, sasvim sigurno to prigodno nadoknaditi, na neki svoj karipski tropski način.

Sve veći broj avio kompanija uspostavlja letove na relaciji Evropa-Kuba. Ja sam npr. bio dovoljno srećan da bukvalno „upadnem“ na Kondorov let iz Beča do Varadera. Dvanaestočasovni let u prilično ofucanom Boingu koji je stariji od mene samog, je začinjen gomilom neartikulisanih penzionerki koje su iskoristile svaku sekundu leta da do iznemoglosti diskutuju o neverovatno inteligentnim temama i sve to sporadično propraćeno smehom koji se ravna po decibelaži sa poletanjem istog tog Boinga u kome smo trenutno.

Elem, ono što mene najviše intrigira jeste ta neka mistika fenomena socijalizma kojom je Kuba obavijena i koja je čini baš tako savršeno različitom i jedinstvenom od drugih zemalja koje sam obilazio. Druga stvar je što, hteli to Kubanci da priznaju ili ne, isti taj socijalizam polako odumire, nestaje i isparava pod teretom i pritiskom proporcionalnog porasta bede i siromaštva, te neverovatnih životnih uslova lokalaca, tzv. implozija sistema. Još impresivnije, velika većina Kubanaca i dalje čvrsto i bez pogovora podržava braću Kastro i sistem koji su oni uveli, ne ulazivši u diskusiju koga od njih podržavaju konkretno. Bukvalno svako (krenuvši od kuvara i šankera, pa do univerzitetskih profesora) misli da je socijalizam jedino realno i svrsishodno rešenje za datu situaciju. Realnost je s druge strane, s one surove otrežnjujuće strane priče, koja kaže da je prosečna plata u pojedinim regionima 25 evra, a da univerzitetski profesor sa 26 godina radnog staža prima platu od jedva 350 evra, da internet ne postoji na univerzitetima i bez naznaka kad će isti da bude dostupan, da su putna i sva druga infrastruktura u katastrofalnom stanju te da to izaziva sporadičan osmeh (nikako likovanja) i igranje desne obrve shvativši da i najdevastiraniji krajevi Srbije nisu toliko očajni što se iste tiče, da su restrikcije vode i struje najnormalnija pojava za lokalce, itd. Nažalost da- govorim u prezentu tj. kontekstu 21. veka. Pretpostavljam da nije potrebno biti stručnjak za alternativne političke sisteme i podvući da nešto debelo ne funkcioniše i da je država stala u vremenu pre nekih pedesetak godina. Kad se pored svega toga doda da su odnosi Kube i njenog severnog i najmoćnijeg komšije na nivou ekonomskog te političkog embarga, a vojno na ivici ponora – jednostavno rezultat ove jednačine nikako nije mogao da bude bolji, štaviše sve to dosta dobro i mirno izgleda. Gledano kroz političku prizmu trenutno je na agendi postepena relaksacija do pucanja prenapregnutih i degradiranih odnosa na relaciji Havana – Vašington.

Mogu da kažem da sam posetio Kubu u istorijskom trenutku iz nekoliko razloga, te da sam zbog toga na neki način privilegovan i ujedno srećan. Prvi i najzvučniji jeste da je državljanima SAD-a od 1. marta (datum moje posete je bio 5.mart) dozvoljeno da posećuju i slobodno troše novac na Kubi. Što naravno zvuči kao prosti i neutemeljeni sarkazam, ali da, takva zabrana je postojala skoro 60 godina. Neverovatno za objasniti, a da ima smisla, svedočio sam (sasvim spontano) prvoj akademskoj razmeni na relaciji SAD-Kuba u 60 godina. Ta vest je naravno propraćena kroz prizmu svih medija na ostrvu u svom orkestriranom slobodnom stilu, a posebno se istaklo glasilo Komunističke partije – Granhma. Nekoliko dana nakon mog povratka s Kube otvorena je prva čarter avio linija na relaciji Nju Jork – Havana. Vidljivi pomaci u svakom slučaju. Samo se najiskrenije plašim da nakon par godina demokratije u izvođenju SAD-a, Kubanci ne budu poželeli da od blata (onog blata iz koga sad pokušavaju nekako da isplivaju) prave braću Kastro i socijalističku mašinu po kojoj su jedinstveni – a da ih u nastavku ne penalira kontejner – kao jedinstveno oličenje solidarnosti i jedinstva u neokapitalizmu.

Kako god, prva moja stanica na Kubi jeste turistički kompleks na severu ostrva – Varadero. Varadero je klasično turističko mesto bez imalo istorijske ili kultuloroške težine za Kubu ili revoluciju kojoj su svi tako odani. S druge strane, Kuba debelo zarađuje od turista koji pune lokalne hotele budući da naplaćuju regularne evropske cene. U prevodu Kubanci nisu ni najmanje gadljivi na novac, tako da je ekonomski momenat itekako istaknut i bitan. Kad smo već kod hotela, praktičan savet vredan pažnje jeste uzeti neki koji je na početku poluostrva, jer je taj deo iole življi u odnosu na sam kraj poluostrva gde dane troše suvi buržuji. Ono po čemu je Varadero najpoznatiji jeste 22 kilometra duga, neverovatno čista i prirodna plaža koja je jedna od najlepših na svetu. Definitivno jeste plaža broj jedan na kojoj sam ja, kao običan smrtnik iz Srbije, uspeo da kročim do sada. Iskreno verujem da nisam u stanju da tu sliku plaže verodostojno prenesem rečima, a da to ne zvuči jeftino i nedorečeno. Jednostavno, neverovatan osećaj i prizor kada čovek izlazi na skoro praznu peščanu plažu, prolazeći kroz tanani pojas palmi i dalje neverovatan kontrast belog peska i tirkiznog plavetnila sve to dok blagi povetarac neprekidno šiba a tropsko sunce prži odozgo kao najveći dušmanin. Slika koja će mi ostati urezana u glavi dok sam živ. Definitivno. Ono što me je oduševilo jeste da Varadero kao top turističko mesto na Kubi nije prekomercijalizovano, bar ne za sada. Tako da npr. ta ista plaža koju spominjah izgleda neverovatno prazna, očuvana i neiskorišćena. Slobodan sam povući nezahvalnu paralelu i porediti je s evropskim plažama, gde ponekad ne postoji prostor ni peškir pošteno da se prostre a da ne narušite lični prostor buljuku ljudi oko vas. U slučaju Varadera verujem da niko ne bi zamerio da se celi jedrenjak usidri na 5 metara od obale. Varadero sam po sebi jeste u prvom planu destinacija za one koji ne planiraju da mnogo šaraju okolo ostrvom (čitaj – Kanađane). Tu bih odmah hteo da naglasim da ja ne spadam u tu grupu ljudi koja je u stanju da tri nedelje provede pržeći sebe na bezdušnom suncu (što na prvu i ne zvuči tako loše). Itekako preporučujem da se organizuje neki izlet do okolnih mesta jer Varadero nije prava Kuba, nema taj šarm. Sve je previše našminkano, veštački i dovedeno na neki „turistički“ standard arogantnih Evropljana i Kanađana. Ostatak (čak i Havana) i ruralni delovi ostrva savršeno demantuju i dijametralna su suprotnost Varaderu. Upravo nešto „to“ tamo negde van Varadera, je mene dovelo na ovo karipsko ostrvo. Nešto „to“ šta predstavlja svakodnevni život Kubanaca, a koji definitivno nije Varadero.

Ukoliko se pak odlučite na neku turu, nije da imate neki izbor s obzirom da postoji samo jedna državna agencija koja organizuje ture (Cubatur) i dva prevoznika koji iste ture realizuju (jedan od njih je Transtur, opremljen svim mogućim varijacijama i kineskim kopijama autobusa; imena drugog ne mogu da se setim). Cene samih ekskurzija su diskutabilne uzevši u obzir činjenicu da je klijantela sastavljena mahom od dobrostojećih viših slojeva iz Kanade i Rusije, tako da će dečji osmeh oduševljenja izgubiti na intenzitetu te ispariti brzinom svetlosti.

Uzevši u obzir da prosečne plate na Kubi, s izuzetkom Havane padaju i do neverovatnih 25 evra mesečno, za svaki evro bakšiša (barem u Varaderu) bićete obasipani pažnjom i osmehom za svo vreme vašeg boravka. Proverena taktika koja je vrlo korisna kod npr. kuvara i konobara koje je vrlo bitno „oraspoložiti“ te pogurati sa par konvertibilnih pezosa. Nekako sam stekao utisak da su Kubanci vrlo nasmejana, sretna i vedra nacija. To inače zvuči i izgleda neverovatno, uzevši u obzir da im je kvalitet života na neuporedivom nivou sa evropskim, čak i u njenim najdegradiranijim delovima.

Ako ste već odlučili da istražujete okolo, što je po meni obavezno, bizarna stvar koju morate poneti jeste toalet papir. Ne bih u detalje iz razloga pristojnog izražavanja, ali higijena u toaletima je na „Bože sačuvaj“ nivou. Između ostalog kao rezultat nedovoljnih količina vode na ostrvu. Toliko. Još bolje, ne budite u čudu ako vas i pored svega pitaju za bakšiš. Srce počinje sa aritmijom da kuca u rikverc, od bezobrazluka.

Pored Varadera uspeo sam da posetim i tri grada u centralnom delu ostrva (ukupno četiri provincije). Jedan od njih itekako bitan za Revoluciju i „modernu kubansku državu“ jeste Santa Klara. Grad se nalazi na strateškoj železničkoj ruti koja vodi od Havana dalje na jugu sve do Santijaga de Kube – grada koji je bio u blizini Fidelovog uporišta na planini Sijera Maestra. Komandant Ernesto Gevara, poznatiji kao Če Gevara, je uz pomoć 300 svojih boraca uspeo da zauzme Santa Klaru i tako preseče liniju snabdevanja Vladinih snaga za vreme gerile na jugu ostrva (ovo je naravno zvanična verzija događaja u čiju verodostojnost se ne ulazi). O junaštvu, intelektu i predanošću ovog Argentinca se i dan danas pišu pesme, knjige i postoji neverovatno dominantan  kult, ne samo na Kubi. Nasuprot herojskom držanju i svom sjaju koji je grad pokupio zahvaljujući Čeu, isti je debelo ekonomski zaostao čak i za uslove Kube. Jedina privredna grana koja iole tu i tamo postoji jeste poljoprivreda u primitivnom pokušaju te proizvodnja šećera. Enigma za turistu od čega stanovništvo uopšte živi. Po meni jedino šta vredi videti jeste Čeov muozolej (ujedno i muzej) i konkretno mesto na kome je izvršen desant na transportni voz sa Batistinim trupama. Muzej i muozolej sa posmrtnim ostacima Ernesta Če Gevare i 17 njegovih saboraca je otvorio Fidel Kastro 1997. godine. Razlog zašto je ovaj spomenik podignut tek na kraju 20. veka leži u tome da su posmrtni ostaci tek tad preneseni iz Bolivije na Kubu. Inače, danak neodržavanju jeste itekako vidljiv budući da sam kompleks nije u najsrećnijem stanju. Dakle, fenomen zakletog (ne)održavanja iznenađujuće nije samo asocijacija za naše prostore. Dalje, u samom gradu je ekstremno siromaštvo nažalost odavno uzelo pod svoje veću porciju stanovništva i čini se kao nepovratni proces, barem se da zaključiti nama sa strane. To ide do te neshvatljive mere da lokalci i ne pitaju više za novac, nego traže čak najosnovnije potrepštine tipa sapun ili šampon od vas na ulici. Vrlo žalosno, potresno sa dejstvom otrežnjujuće šamarčine u slobodnom bekhend stilu iz lakta koji vam sasvim razumljivo stavlja do znanja blagodeti iz koje dolazimo.

Najbitnija kopnena ruta na ostrvu (čitaj žila kucavica) jeste „Autopista Nacional“ tj. autoput koji se pruža pravac zapad-istok od Vinjalesa na krajnjem Zapadu do Santjaga i Guantanama na istoku/jugu ostrva. Imao sam priliku da se neko vreme vozim istim na putu ka Santa Klari. Autoput je verovatno bio ultimativno čudo građevinarstva sa svojih šest traka u vreme kad je napravljen, ali je sada kao rezultat višedecenijskog zapostavljenog mesta na listi državnih prioriteta u očajnom stanju. S druge strane nije se nimalo štedelo na bilbordima sa likovima braće Kastro, Čea i velikog kubanskog prijatelja, sada već pokojnog – Huga Čaveza. Elem, za sat i dvadeset minuta vožnje pretekli/sustigli smo 17 vozila, a čitavih 28 nam je došlo u susret. Neko bi pomislio da se radi o nekoj seoskoj kaldrmi koja povezuje savršeno nebitnu tačku A sa marginalnom tačkom B u prostranim savanama Kenije. Još jedan pokazatelj trenutnog stanja, nažalost,  jeste vožnja  koja je luksuz i dostupna promilu populacije u provincijama. Neretko sam video zapregu, u brzoj traci u kontra smeru na autoputu. Komentara bez. Jadne životinje, izginuće zbog karakternih konja.

U nastavku, put od Santa Klare do Trinidada (dalje na jug) na obali Karipskog mora slobodno može da se svrsta u kategoriju kozjih staza. Ne bih da trošim reči i vaše vreme opisujući kvalitet tog puta jer ne bih da ostavljam pogrešan utisak tj. da preterujem. Verujem da za vreme mog ekspresnog prolaska kroz nacionalni park Topes de Colantes nisam uspeo ni trunku prirode da uhvatim, svarim i proživim. Na moju veliku žalost. Kako god, potrajalo je dobrih 3 sata da nekako stignemo iz Čeovog večnog grada do prve kubanske prestonice na južnoj razuđenoj karipskoj obali ostrva. Usput prolazimo kroz neverovatan predeo prirodnih lepota kao neverovatnu kombinacija tropskih šuma, golog krečnjačkog krša i izuzetno brdovitog i nepristupačnog centralnog platoa ostrva. Od nagiba, nekoliko puta je autobus bukvalno stajao tj. kineska glazura i poreklo autobusa su konačno izašli na videlo. Inače Trinidad de Kuba, zvaničan naziv, jeste jedan od prvih iole organizovanih naseobina na ostrvu. Osnovan je od strane španskih kolonizatora kao rezultat „prosvetiteljskih“ i eksplatatorskih namera i jedno vreme je bio glavni grad Kube. Sav prosperitet i napredak traje do 1856. kad je titula istog prenešena na današnju prestonicu i samim tim stavljena jedna velika tačka na bilo koji dalji razvoj, u bilo kom kontekstu. Opet neka nesrećna asocijacija na naše prostore. Sam centar grada, koji datira iz perioda osnivanja istog jeste na Uneskovoj listi od 2004. godine i definitivno je mesto za obići, provesti neko vreme i ovekovečiti. Jedina mana jeste što je sam centralni deo veoma mali tako da je za sat vremena moguće obići sve uzduž i popreko, laganim penzionerskim hodom bez žurbe. Dok su trajale pripreme za put bukvalno sam na svakom vodiču za Kubu našao sliku Trinidada na prvoj-naslovnoj strani sto me je na kraju i odvelo k njemu. S druge strane, postoji i čuvena trinidadska plaža koja se nalazi par kilometara na jug od samog centra Trinidada. Po čemu je dobila epitet „čuvene“, nažalost nisam uspeo da otkrijem.

I treći gradić koji sam uspeo da posetim pored Trinidada i Santa Klare jeste Sienfuegos. Sienfuegos – „Sto vatri“ ili „Biser juga“ jeste vrlo prijatno iznenađenje tog dana i što se ove kubanske avanture tiče. Uredan, čist, prilično sređen i „pod konac“ u kontekst Kube, što bi rekli ljudi. Za ne poverovati da je Sienfuegos ustvari na Kubi. Grad se nalazi u istoimenoj provinciji i predstavlja jedan od ekonomski najnaprednijih delova Kube. Sienfuegos sa svojom ekonomskom zonom, lukom i kolonijalnom prošlošću predstavlja vrlo interesantnu destinaciju za istražiti i obići. Isti je osnovan kao rezultat francuskih imperijalističkih namera i iz prva je bio stecište francuza koji su se masovno doseljavali kako bi „nivelisali odnos belog i crnog stanovništva“ u regiji. Ah to dobro poznato zapadnjačko poimanje demokratije i još poznatije mahanje istom bacajući provokativno rukavicu. Kako god, francuski uticaj na arhitekturu i organizaciju životnog prostora je nemerljiv i vrlo očigledan na svakom koraku kroz sam grad. Kao takav predstavlja vrlo lep završetak ekskurzije po ostrvu. Vrlo prijatno za oči jeste savršeno sređen prostor oko keja i pristaništa. Jedino šta žalim jeste nemogućnost da se tamo zadržim još makar par sati. S druge strane kao moj lični peh stoji činjenica da je baterija na kameri crkla tako da jedva imam par normalnih slika upitnog kvaliteta sa mobilnog.

Put od Trinidada do Sienfuegosa je u formi krivudave magistrale koja se lepi tik uz razuđenu i divlju obalu Karipskog mora. Prizor bi otprilike izgledao ovako tokom većeg dela puta: sablasno prazan uzak i izrovan put gde zakrpa ide preko zakrpe, s desne strane povremeno se pojavljuju sporadična ruralna naselja drvenih kućica jarkih boja, pogled na levu stranu i savršeno karipsko plavetnilo dokle god oko vidi i registruje zrak, usput prolazimo kraj desetina praznih plaža, zaliva, rtova – neverovatno ukomponovana priroda sa minimalnim ljudskim uticajem. Jedna reč bi mogla sve da zaključi – raj. Savršeni, jednostavni, netaknuti raj posmatran očima putnika koji tu samo ad-hok prolazi i duže ne zalazi. Da li i lokalci vide taj isti raj, da li njihova zenica usplahireno odreaguje i zasuzi na svu tu lepotu kao što je to slučaj s nama, prolaznicima, turistima, došljacima? Pretpostavljam da imamo različita shvatanja prežvakanog pojma – raj. S druge strane, pretpostavka je greška u nastajanju u kontekstu nauči da poštuješ ono šta imaš, da te vreme ne bi naučilo da poštuješ ono šta si imao.

Sva ova mesta koja sam obišao su neverovatna, mistična na neki svoj način, svako od njih ima svoju priču i debelu istorijsku pozadinu koju ja nisam definitivno kompetentan da prigodno serviram. Ali jedan grad na ostrvu ima svoju priču, koju svako od nas, ko je dovoljno srećan da poseti, dalje prepriča na neki svoj kreativan ili sumoran način. Taj grad/luka jeste La Habana ili nama poznatija – Havana. Dinamična, hektična, živa, prljava, haotična, burna, mistična, u raspadanju – Kuba u jednom gradu i par nabacanih reči. Neverovatni kontrasti, šokantna realnost, strahovita štroka. Ne postoje reči, meni znane, da opišu osećaj prilikom ulaska u samo Havanu iz pravca Varadera. Na skali od 1 do 10, puknuo bih bez razmišljanja 15. Međutim, svo to nevino savršenstvo prvih prizora pada u vodu kad izađete iz autobusa i susretnete se sa ulicama glavnog grada. Ulice koje itekako ostanu urezane turistima. Ulice koje ne praštaju. Hladan tuš na plus 40. S obzirom da sam bio na smeštaju u strogom centru grada tj. ulici koja je vazdušnom linijom 300 metara od El Kapitola (Dom narodne skupštine) vodio sam se pretpostavkom da je deo malo umiven i sređen za turiste. Da li treba da ponovim hipotezu o pretpostavci iz prethodnog paragrafa? Shvatate poentu.

Stara Havana (Habana Vieja) jeste istorijsko središte, turistički epicentar i jedno od najnaseljenijih urbanih površina u obe Amerike. Top mesta za posetiti jesu definitivno četiri trga koja su sukcesivno nastajala sa razvojem grada, utvrđenje na sam ulaz u zaliv (čitaj luku), bar u kome je obedovao i trošio dane Ernest Hemingvej, Muzej Revolucije, kuća Če Gevare, Muzej automobila, Muzej ruma, itd. To je samo nešto šta mi je odmah palo na pamet, za iscrpnije reference čika Gugl je sasvim dovoljan. Sve ture u starom delu grada moguće je odraditi pešaka uzevši u obzir humane distance i kompaktnost samog grada. Realno govoreći za stari deo grada je potreban jedan dan žestokog hodanja da bi se obišao. Naravno sve to uzevši u obzir što vas više interesuje: muzeji, restorani, kafane, ili nešto drugo. Čvrsto obećavam da ćete ostati zgranuti na momente.

Ono šta može čoveka da satre jesu dušmanski atmosferski uslovi za obitavanje i obilaske. To opet u mom kontekstu ne mora ništa da znači jer sam preleteo 10500 km iz prohladne Evrope u tropski pojas drage nam planete.  Elem, flaša hladne vode je vrednije posedovati nego li sam pasoš. Budite spremni da granatirate svoje telo neverovatan broj puta toplotnim udarima. To vam obećavam.

Podatak koji me je ostavio bez teksta jeste da je reklamiranje najstrožije zabranjeno. Tako da hodajući ulicama nećete nigde naići na agresivno blještavilo „pali se-gasi se“ jeftinih neonskih reklama. Po zakonodavcu takvo reklamiranje direktno promoviše slobodno tržište – što se jelte kosi sa trenutnim državnim ustrojsvom. Da li je potrebno da pomenem da nije moguće naći Mekdonalds, Starbaks i većinu tipično američkih brendova? Do pre dve godine Kuba je bila jedna od dve države na svetu gde je zvanično bila zabranjena prodaja Koka Kole.

Kako god, ono što bih ja toplo preporučio jeste izdvojiti deset evra za taksi i otići sa druge strane zaliva na Svetionik. Odatle puca neverovatan pogled na Staru Havanu i dalje kroz izmaglicu na noviji deo grada.  Sve to ukrašeno šetalištem Malecon koje u večernjim satima ključa i pršti od lokalaca kojima to i jeste izlazak i najveći provod koji mogu da priušte. Svetionik jeste u okviru tvrđave koja se nalazi na ulazu u luku i definitivno predstavlja simbol Havane. Elem, tu još jednom shvatam da Kubanci imaju tendenciju da turiste finansijski sapleću na svakom koraku. Npr. ulaz u sam kompleks utvrđenja jeste 3 evra, što je sasvim razumna cena. Međutim ako želite da uđete u zgradu i dalje posetite svetionik potrebno je izdvojiti dodatnih 7 evra. Italijanski stil – sve se naplaćuje do najmanjih detalja. Nekako su se izgubili u odnosu cena-kvalitet-realnost. Sa iste strane zaliva se nalazi Muzej armije (kolekcija svakojakog modernog zarđalog oruđa), kuća u kojoj je boravio Če sa neverovatnim pogledom na centralnu staru Havanu i par vrhunskih mesta za spotere. Velika preporuka. Sve transfere tipa „od-do“ je moguće dogovoriti sa taksistima bez posedovanja nekih superiornih veština ubeđivanja.

Par zanimljivosti i praktičnih informacija vezanih za Kubu i Havanu. Klasične hostele nije moguće pronaći, bar ne u formatu koji nam je naširoko poznat. Moguće je standardno odsedati u hotelima ili u jeftinijoj varijanti koristiti tzv. Kasa partikular (Casa Particular). Kasa partikular predstavlja stambenu jedinicu koja je uredno obeležena-registrovana i u kojoj se iznajmljuju najviše do dve sobe (regulisano Zakonom) gde u svakom trenutku ne sme boraviti (biti prijavljeno) više od tri stranaca (sve preko tog broja se smatra opasnošću za revoluciju i najstrožije se kažnjava – nije šala). Imajte poverenje u domaćine jer su debelo povlašćeni od države što uopšte imaju ikakav kontakt sa strancima. Dalje, novac razmenite odmah na aerodromu jer kasnije su muke Tantalove naći menjačnicu i tolerantno i staloženo stajati u red jedno sat vremena. Pogađate – na vrućini sa individuama koja isto tako crvče od nervoze i da mogu pregrizle bi nekog na pola.

Kuba se generalno smatra veoma sigurnom u pogledu lične bezbednosti. Svako krivično delo se rigorozno i bez izuzetka kažnjava, tako da ni u jednom jedinom trenutku se nisam osećao ugroženo ni u kom smislu. Čak i noću, prolazeći kroz zavučene ruinirane uličice gde dobar deo ne bi ni danju. Možda bi nešto trebali/mogli da naučimo. Previše potencijala. Jednostavno – stopa kriminaliteta je na zanemarljivo niskom nivou. Kao direktan rezultat socijalnog predznaka državnog ustrojstva sve usluge u zdravstvu su besplatne. Procenjeni broj doktora na Kubi je 70000, dok npr. cela Afrika ima nekih 50000. Gotovo da nije bilo neke prirodne katastrofe u proteklih par decenija, a da kubanski kontigent doktora nije dao svoj nesebičan doprinos oporavku i tretmanu unesrećenih. Obrazovanje jeste pod žestokim patronatom države te je isto potpuno besplatno, svima dostupno i visoko kotirano na listi državnih prioriteta. Po završetku školovanja svako ima obezbeđen posao, ali sa minimalnom zagarantovanom platom. Drugi je problem što taj minimalac nije dovoljan ni za najosnovnije, barem tako kažu.

Igrom neverovatnih okolnosti sam se zatekao u Havani 13. marta. E sad, taj datum za mene i većinu vas ima vrednost kao i 2. juli tj. nikakvu. U Havani, svakog 13. marta se održava studentski maraton u čast studenta koji je neuspešno pokušao izvršiti atentat na Batistu 1957.godine. Odmah pored impozantne zgrade Univerziteta u Havani nalazi se i mesto na kome je isti student ubijen od strane diktatorske policije, kao kazna za pokušaj atentata.

Tu nailazimo sasvim slučajno na profesora istorije koji plasira neke vrlo interesantne informacije. Ni sad nisam svestan da li je susret zaista bio spontan kao što je izgledalo. Kako god, objašnjava između ostalog simboliku koktela El Negron (koji se sastoji od ruma, kole, meda i lomljenog leda – u biti Cuba libra je nastala iz istog). Koktel ide ruku uz ruku sa Revolucijom gde po zvaničnoj verziji predstavlja zajedništvo tamnoputih (rum, kola) i belih (lomljeni led) u borbi protiv Batiste. Takođe nas vodi u pab u kojem je pokrenuta Revolucija (ulica naniže ka moru i Maleconu direktno od glavnog ulaza na Univerzitet) gde je moguće videti slike Kastra i bulumente iz prvih dana otpora kao i prostorije gde su se zbili neki od najbitnijih događaja vezanih za nastanak moderne Kube. Govori prilično otvoreno u negativnoj konotaciji o Raulu Kastru. S druge strane, neki random taksista zaklinje u Raula, a negoduje na Fidela. Intenzitet informacija na neverovatnom nivou da ne mogu ni da svarim šta narod zaista misli, ili je to možda namerno? Takođe, profesor preporučuje da se poseti Muzej revolucije koji je u samom centru odmah do El Kapitola (El Kapitol inače verna kopija vašingtonskog Kapitol hila u izvođenju kubanskih arhitekata i građevinara). Inače vredno obilaska u svakom pogledu. Detalj iz Muzeja revolucije koji mi je zaparao oko jesu postavke koje nisu osvežene još od 1991.godine. Razlog leži u tome da je kolaps SSSR-a neverovatno degradirao celokupnu kubansku državu, uzimajući u obzir da je SSSR bio glavni politički i ekonomski saveznik. To se, zaključujemo, odrazilo i na muzejske postavke između ostalog.

Trg Hozea Martija je takođe visoko pozicioniran na listama za posetiti. Trg se nalazi prilično blizu Hotela Nacional i samog Univerziteta, ali je pomalo zahtevno provući se kroz sve uličice i stići do istog ukoliko idete sa Malecona (šetališta). Što se trga tiče, na istom dominira nekonvencionalna visoka kupasta statua koja je posvećena čuvenom generalu Hozeu Martiju. Okolne nijansirane sive zgrade u stilu klasičnog izvornog brutalizma predstavljaju raznorazna ministarstva, agencije, državne institucije itd. Trg je inače jedno od najslikanijih mesta na ostrvu i jednostavno bi se trebao obići.

Generalno što se same Havane tiče, recept je samo šetati okolo ulicama, bulevarima i ruiniranim sokacima. Istraživati, probati, biti opušten, izuzetno fleksibilan (na Kubi se čeka red i za najbizarnije stvari) i biti spreman na celodnevno pešačenje. Siguran sam da će svako od nas reagovati na sebi svojstven način, te da će poneti deo te usplahirene atmosfere kući sa sobom. Atmosfera će vam se sama po sebi podvući pod kožu tako da ćete dugo posle biti pod snažnim utiskom.

Inače, što se mog angažmana po Kubi tiče, isti se završio brutalnim pretresom na havanskom aerodromu koji umalo nije rezultirao propuštenim letom i jednim danom neplaniranog „odmora“ u Havani. Možda karikiram, ali tretman je bio kao da sam nonšalantno poneo kofu antraksa da otrujem svih 400 živih bića u avionu. Verujem da sam ja bio srećnik te da su carinici i granična policija morali nekako da razbiju monotoniju sparne martovske večeri, a meni skratili par godina života na vrlo efektan način.

Slobodan sam da priznam da je Kuba jedna od retkih destinacija koje su na mene ostavile tako snažan utisak. Jednostavno rezultira tim da bih se ponovo vratio i dalje obilazio. Ponovo, ima to nešto u sebi što utiče i privlači ljude. Šta? Ni sam nisam siguran. Kao što rekoh, veoma prijatno iskustvo koje želim svakom da iskusi.

D. Mladenović
Mart 2015

Advertisements

3 thoughts on “Poslednji bastion socijalizma – Kuba

  1. Povratni ping: Salcburška Mocartova rapsodija | MySeveralWords

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s