Na putu za nigde – Nižni Tagil, Rusija

I da. Evo po drugi put u životu idem u zemlju koja plaši. Plaši svojom veličinom, impozantnošću, raznolikosti, složenosti, istorijom, itd. Ponestaje mi epiteta i prideva, a kako bi je što više dočarao bez zauzimanja bilo kakvih političkih pozicija. Vredno pomena, danas u momentu žestokih političkih prepucavanja na geografsko-političkoj relaciji Zapad-Istok te maksimalno polarizovanog Sveta, na nju se gleda kao na jedini izvor svih uzroka tog istog prepucavanja i tenzija. Zanimljiv zatvoreni krug tj. obična misterija i rebus za obične smrtnike. Ne treba biti vidovit – u pitanju je Ruska federacija.

Bez preterivanja, uveličavanja i bezdušnog korišćenja superlativa moglo bi se pisati do iznemoglosti o ovoj zemlji. Ovom prilikom se samo pridržavam, kao i uvek, svojih doživljaja i situacija kroz koje sam prošao.

Ono što mene uvek ostavlja bez teksta a u vezi Rusije je njena veličina i samo funkcionisanje države, uzevši u obzir da se proteže kroz 9 vremenskih zona, sastoji od preko 22 republika, te od neverovatnog broja nacionalnosti, etničkih grupa i grupica na ogromnom nepreglednom prostoru koji sa 9 stanovnika po km kvadratnom jedva da je naseljen i istražen.

Moja destinacija ovog puta je Nižni Tagil. Da, zvuči vrlo poznato isto kao i kad bih pomenuo Rašku oblast Englezu iz Sautemptona. Apsolutno ništa ne znači ako se ne doda neka iole poznatija priloška odredba za mesto. Dakle, Nižni Tagil, 300 km severno od Jekaterinburga, na istočnim obroncima Urala tj. na zapadu Sibira, 30 km u Aziji. Na putu. Na putu za nigde. Bukvalno dalje na sever mogu se očekivati farme mrkog medveda za priplod ili treniranje istih za raznorazne performanse po ciganskim čergama.

S obzirom da sam išao sredinom jula i da je temperatura u 8 sati uveče u Pragu bila 30 stepeni, na pamet mi nije padalo da bi možda moglo da me sačeka sibirskih 7 stepeni, oštar vetar i kiša. To sam naravno u čudu shvatio kad sam ujutru sletio u Jekaterinburgu u majici, papučama i šorcu. Tad sam isto shvatio zašto me dobra porcija ljudi gleda u čudu, a po mimici bih rekao da misle da bi najbolje bilo da se vratim tamo odakle sam došao jer za takvu klimu definitivno opremljen nisam. Ceo moj boravak je obeležio vetar uz brutalne kišne intervale. Bukvalno i mene ovako punog energije, ovakvo vreme toliko ubije i spusti da počnem da počinjem da razmišljam o raznim antičkim filozofijama života.

Kako god, prvi od praktičnih problema je bio zameniti evro. Ubio sam pola sata tražeći menjačnicu, da bi onda ona mene ubila kursom, kad su mi već učinili uslugu. Ali nije da sam imao izbora. Uz sve to, kad shvate da pričaš engleski gledaju te kao da si došao da kupiš klavir sa sve mašnom u menjačnici. Lud zbunjenog. Elem, nekako se iskobeljah iz kandži menjačnice. Ne preporučujem, ako baš ne mora da se u nju ide, jer novac se inače menja po lokalnim bankama (najmanji apoeni od 50 evra).

U sam Jekaterinburg nisam svraćao osim na železničkoj stanici (tzv. Vokzalu). Železnička je mesto za obići samo u slučaju da čovek mora da je koristi, u svakom drugom slučaju u najširem krugu bolje je zaobići.  S druge strane, vozovi su takođe priča za sebe. Definitivno pobednici. Kad sam ušao u isti po prvi put, osećaj je bio kao da sam ušao u hangar za čuvanje robnih rezervi, toliko o komforu. Čak je i eho dočaravao isti osećaj. Bukvalno „prostorija“ široka 3 metra (odokativno) i dugačka sam Bog zna koliko. Drvene, neudobne klupice stavljaju definitivno tačku na bilo koji moj pokušaj da verno prenesem prizor. Verujem da trocifren broj ljudi staje bez da se guraju, sasvim komotno bez zalaženja i narušavanja ličnog prostora. Pre samog polaska voza pušta se neka ruska proleterska pesma, verovali ili ne. Samo sam čekao da ljudi zapevaju i da uzmem kameru sve to da snimim i postavim na Vukajliji. Bitna stvar jeste da se red vožnje vodi po moskovskom vremenu tj. minus dva sata od lokalnog vremena. Da sam za ovu informaciju znao pre puta poštedeo bih sebe frustracija i polučasovnog ubeđivanja preko štrokavog i zapljuvanog šaltera sa ljubaznom službenicom a u vezi tačnog vremena polaska.

Put od Jekateringurga do Nižnog Tagila na severu je i definitivno bio najteža deonica. Ne zbog voza, distance, samog puta ili čega već, već samo zbog broj prokletih improvizovanih „stajališta“ u sred ničega. Bukvalno stane voz u sred borove šume, bez naznaka da ikakvo humanoidno biće iz porodice homosapijansa živi kilometrima okolo, ulete par lokalaca i tera se dalje. S obzirom na zabačenost kraja ne bih bio iznenađen da vidim medveda kako stoji u red za voz. Kako smo polako odmicali na daleki sever, tako je stizao i umor, glad i obuzimala agresivna nervoza isključivo kao rezultat prethodna dva stanja. Kako god, posle izuzetno zahtevnog putašestvija od 18 sati, promenjenih 7 prevoznih sredstava te prevaljenih 6500 km našao sam se možda u najzabačenijoj tački u kojoj sam u životu bio. Nižni Tagil, uživo.

Prvih tih nekoliko sati kao rezultat umora, nisam u stvari ni bio svestan gde sam. Sve mi je delovalo nebitno sa neverovatnim fokusom na dve bitne stvari u tom trenutku, to su bile proporcionalno obiman i kaloričan obrok i – krevet. Ova sva kombinatorika sa prevoznim sredstvima i presedanjima je iscrpila i poslednje atome pokretačke energije iz mene.

Nižni Tagil, ili samo Tagil kako ga lokalci zovu, jeste strogo industrijski-metalurški grad nastao pre par vekova kako bi se jelte ruda i sva ostala Bogom dana bogatstva arčila i eksploatisala za blagodeti skorojevića iz „stolice“ (ruski „stolica“ – glavni grad). Zvuči poznato? Univerzalni fenomen skidanja kože provinciji. Elem, grad se nalazi u tzv. Svedlovskaja oblasti, koja je po veličini veća od Francuske a po broju stanovnika predstavlja jednu desetinu same Francuske. Danas je Tagil grad(ić) koji ima nekih 500000 stanovnika pretežno zapošljenih u metalurškim kombinatima. Proizvodi se jelte sve od čelika: kamioni, vozovi, tenkovi, oružje i svakojake druge potrepštine. Sve drugo se, jelte, uvozi, mislivši i na dnevne potrebe za hranom. To i ne čudi s obzirom da za onih dva-tri iole toplih meseca u kojima se površinski slojevi zemlje delimično odmrznu, jedino što uspe koren da pusti jesu četinari.

Sam grad istorijski ne predstavlja apsolutno nikakvo epohalno raskršće, sudar civilizacija ili još bolje rečeno nije ničim zadužio svetsku istoriju. U njemu se nije rodio Konstantin Veliki, niko iz dinastije Romanovih ili Putinova tašta na primer. Samim tim je turistički značaj istog ravan Babušnici u Srbiji, recimo. Dakle, ništavilo. Turisti nit prolaze nit zalaze. Jednostavno, stvoren zbog rude, postoji zbog rude i dok je rude postojaće. Tačka s velikim slovom T.

U momentu mog boravka Rusija je bila (još uvek) pod ekonomskim-političkim-ideološkim sankcijama svoje protiv teže na Zapadu, tako da je sve to počelo polako da utiče i na same ljude koji se okreću svom, delimično zatvorenom ruskom tržištu. S tim u vezi i ne mali broj bilborda koji poziva i „savetuje“ da se na odmor ide na Krim – „Svetu rusku Zemlju“. Inače sama aneksija Krima jeste jedan od velikih razloga te delimične izolacije. Još jedan bezumni zatvoreni krug u nastajanju i još jedno otvoreno pitanje koje dodatno opterećuje budžet. Da, budžet najnižih slojeva ruskog društva (čitaj: budžet onih dovoljno nesrećnih da u trenutku kad se Putin zakašlje – oni imaju upalu pluća). U svakom slučaju izolacija u bilo kom obliku i kontekstu ostavlja dubok ožiljak na ljudima. Pitanje je kako će sve to pregurati narod kome je alkoholizam sve samo nije stran.

Kako god, iole svetlija tema. Postoje dva muzeja koje sam ja uspeo da nađem. Narodni muzej (onaj koji sam obišao) predstavlja istorijski postavljen hronološki razvoj Tagila i okruga kroz nekoliko vekova.  Vrlo lepa, koncizna i raumljiva postavka sa ljubaznim vodičima. Doduše, na ruskom jeziku. Engleski ni u naznakama. To jeste ogroman minus. Onaj ko je već bio u Rusiji, i ne očekuje da išta drugačije i vidi. Bez poznavanje ćirilice nikako ne preporučujem putovanja po Rusiji. Nepoznavanje čirilice i ruskog stvarno može ozbiljno da zagorča život, putovanje, odmor i doživljaj  te da vas natera da se vratite kući proklinjući sebe zbog same ideje putovanja po Rusiji. Natpise na engleskom (dakle, latinici) sam video samo na aerodromu.

Gradski prevoz u Tagilu. Postoje tramvaji. I trolejbusi (ove druge nisam video). Doduše, i jedni i drugi, imaju iste godine kao i moj otac, ali su očigledo izdržljivi i nimalo estetski privlačni. Stičem utisak da se Rusi ponekad trude da naprave što odvratniju stvar koja funkcioniše decenijama. A i zašto bi pravili nešto vrhunskog dizajna? Svrha je prevesti što više ljudi što više godina sa što manje linijskog održavanja (po mogućnosti bez ikakvog održavanja). Što kažu ljudi, kao mazge. Pored ovih kreacija po ulicama Tagila daleko najprisutnije su maršrutke. Nadam se da sam ime zapamtio kako treba. Maršrutke su specifičnost istočne Evrope i to su u stvari mini busevi prerađeni da što veći broj ljudi nekako preživi tu kratku vožnju na koju je primoran istom. Red vožnje maršrutki ne postoji, tj. kreće se sa polazne stanice kad se ista napuni (isključivo puna maršrutka kreće). Mogu da zamislim kako to sve izgleda u zimskim pitomim uslovima zapadnog Sibira gde koža puca od hladnoće. Melem za dušu.

Ko je bio u Rusiji, verovatno će znati o čemu govorim. Ponovo se vraćam na dimenzije svega. Prosto sve je napravljeno tako da izgleda impozantno, zastrašujuće, veliko – predimenzionisano. Za najobičniji park je potrebno par sati da se prođe bez nekog šaranja. Dugi, nepregledni, gabaritni, identični bulevari (tzv. prospekti) sa prilično zapostavljenim trotoarima definitivno ubijaju želju za ikakvim pešačenjem i obilascima. Još jedan betonski arhitektonski fenomen nastao tokom komunizma koji, naravno, je još uvek vrlo sveprisutan – brutalizam. Blokovi zgrada, blok iza bloka sve to do većeg bloka drugih istih takvih zgrada koje ponovo predstavljaju samo jedan blok više blokova grada. Da, otprilike tako bi se najbolje mogle opisati bolesno do detalja identične zgrade svuda oko grada. Takođe čitava lepeza nijansi sive i prljavo bele boje teraju čoveka da se zagrcne od svega. Šta više, verujem da sve to iz ptičje perspektive deluje minijaturno u odnosu na gromadu od fabrike koja se lepi za grad sa istoka. Jednostavno, dominantan stil građenja i (ne)održavanja.

Inače sam grad je podeljen prostorno u nekoliko celina koje su manje ili više odvojene te samim tim čovek stiče utisak da je Tagil sastavljen od dva ili tri manja gradića-delova. Vrlo logično, strogi centar grada se nalazi u centralnom delu aglomeracije sa izlaskom na jezero (tzv. Nižnitagilski prud). Izuzetno prijatan i sređen deo grada se pruža baš uz jezero. Jezero, pretpostavljam, postaje ljudski mravinjak svih onih 5 sunčanih dana tokom godine. Elem, nekih 10 minuta hoda od samog centra stoji i dalje najstarija železara u Rusiji. Kad neko od vas nekada bude stajao na vrh Ajfelovog tornja u Parizu (pritom razmišljajući da li da pljune odozgo u stilu pravog Balkanca) neka bude svestan da je pozamašan deo tog čelika dopremljen baš odavde rutom preko Perma, Kazana, Volgograda i dalje ka Crnom moru. Železara danas ponosno predstavlja muzej, koji doduše prilično oronuo i ruiniran, još uvek nekako stoji i svedoči o počecima metalurgije na teritoriji grada.

Ono što stvarno oduševljava i impresionira jeste priroda. Iskoristih priliku da se popnem na neko brdo u sred Tagila sa kog puca izviđački pogled tipa 360 stepeni i zagrebem malo tog čuvenog sibirskog oštrog jelinog i borovog kiseonika. Trebalo mi je dobrih pola sata da izgrebem nekako do vrha, naravno uz svesrdnu „pomoć“ pitomog vetra koji je duvao u prsa, te na mojih dva koraka unapred on me vraćao jedan u nazad. Ali ono što sam video opravdava svaki atom snage i kap znoja prolivenog dok sam se popeo.
Na istok preko grada puca nepregledan pogled na čijem maglovitom kraju nebesko sibirsko sivilo spaja sa neverovatnim nijansama zelenih i tamno zelenih tajgi (čitaj četinarskih šuma). Sve to blago zatalasano i tako sledećih 12000 km do obale Pacifika i Sahalina. To bi sve trabalo da bude jedna zemlja? Pogled na zapad u stilu na levo krug od 180 stepeni, jednom rečju: vrhunski. Obronci Urala prkosno stoje i razdvajaju dve masivne kontinentalne ploče, jednu zemlju i dva kontinenta. Definitivno se kajem i dan danas, što nisam uspeo da organizujem nikakvu turu po Uralu. Ural je ovičio ono što ni ljudi nisu uspeli, sve u jednom. Planinski venac Ural spada u red planina do 2000 m nadmorske visine, ali zato je ceo sistem planina pravac sever-jug dugačak oko 5500 km (tj. razdaljina od Beograda do Tagila). Ka jugu i severu prilično jednolični pejzaži. Dokle god je moguće dopreti golim okom vide se četinarske šume sporadično prošarane nekim jezerom ili rekom sve to završavajući se tamo negde daleko u izmaglici. Sam vidikovac sa koga sam posmatrao okolinu sa crkvicom je jedno od najinspirativnijih mesta za razmišljanje. Prosto se čovek, kao jedna mizerna destruktivna pojava, treba zapitati šta to radi i da li je svestan svojih samouništavajućih pobuda i da li uopšte razume da će uništavanja ovakve prirode u jednom trenutku staviti tačku na čovečanstvo kao takvo? Kako god bez ulaženje u dublje shvatanje uloge čoveka u postojanju Zemlje, moram da priznam da sam tek tada shvatio da je svako od nas smešno mali i mizeran. U prilog ovome ide i činjenica da je voda u tagilskom gradskom vodovodu žućkaste boje te da nije potrebno da kažem da je za tehničku upotrebu isključivo. S druge strane jezero, koje čini krajolik oko Tagila tako privlačnim i očaravajućim, je tzv. „cigla“ boje. Dalje, ne treba biti stručnjak za vodotokove i rečnu floru i faunu i zaključiti da crvenkasta boja nije prirodna za jezero, čak ni u Rusiji.

Igrom slučaja nisam probao nijedno rusko tradicionalno jelo ili pak jelo koje se veže za Sverdlovskaju oblast i Tagil kao grad, te s tim u vezi ne bih mogao izneti nikakav relevantan i konstruktivan komentar, što jeste žalosno donekle.

Prosto se ponekad zgranem šta je sve čovek spreman da uradi, gde i koliko daleko da ode da bi nastavio ka svom nekom cilju. Takvi ljudi zaslužuju divljenje i naklon. Pre svega mislim na prve doseljenike sa izvesnom dozom prenesenog značenja u sadašnjosti.

Kao i za bilo koju destinaciju (posebno u Rusiji), podvukao bih neophodnost detaljnog planiranja svakog koraka, presedanja, rezervacije i svih onih situacija koje mogu život da zagorčaju. Ovo pre svega govorim kao neko ko ne zna da bekne ruski, što jeste problem u ovom slučaju. Sve u svemu, kao što nekoliko puta već napomenuh najjači utisak je ostavila priroda do te mere da sam posle puta sate provodio guglajući egzotično zabačena mesta u kontekstu Rusije. Najkonstruktivnija preporuka koju sam spreman da podelim jeste da neko osnovno znanje ruskog jeste neophodno za švrljanje okolo. Budite spremni na radoznale poglede, jer jednostavno u nekim zabačenijim mestima ljudi koji se svrstavaju pod kategoriju turiste definitivno ne postoje. Inače Rusi i drugi narodi koje sam imao prilike da upoznam bili su izuzetno raspoloženi, radoznali i dobroćudni. Lični utisak.

D. Mladenović
Decembar 2014

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s