Kapija istoka, dvorište zapada – Istanbul, Turska

Istanbul. Carigrad. Konstantinopolj… Verovatno grad koji je nosio najviše različitih imena kroz svoju istoriju, a da sam ja toga uopšte svestan. Naime, broj imena je dvocifren. Koga više o tome interesuje, verujem da će Vikipedija dobro poslužiti u takvu zahtevnu istraživačku svrhu. Ko god da je osvajao ovaj grad, usrećio ga je svojom jezičkom varijantom. I tako u krug.  Međutim, možda baš ta ekstremna mešavina svega i nosi neki egzotični šarm koji je magnet šestocifrenom broju turista godišnje. Kako god, ovo je grad koji se redovno nalazi na svim listama „za posetiti“ u izdanju poznatijih portala i časopisa na svetu.

Odavno se našao i na mom spisku gradova za posetiti. Nekako je njegova geografska blizina doprinela paradoksalnoj činjenici da dosta dugo ne posetim Istanbul. Kad sam se i već odlučio, to je nažalost moralo biti tzv. instant obilaženje. Instant obilaženje bi moglo slobodno da se definiše kao do detalja pripremljeno i razrađeno, ali koje je naravno žestoko vremenski ograničeno tzv. produženi vikend ili odmor u pokušaju. Odmor u pokušaju s obzirom da desetočasovni obilasci svakog dana u neudobnim patikama ne predstavljaju melem za kičmu. Obnevidi čovek od umora do te mere da je potrebno pet radnih dana da bi se odmorio od tri dana „odmora“.

Ono čime sam se u startu oduševio jeste usluga na letovima Turkish Airlinesa. Bukvalno ne postoji avio-prevoznik u Evropi koji bi bio dostojan stavljanja u istoj rečenici s ovim avio prevoznikom, a u kontekstu kvaliteta usluge. Čak ni čuvena Lufthansa i njeni mačići po Evropi sa svojim „čokoladica keteringom“ ne mogu da ispune jednocifren postotak onoga šta pruža Turkish. Ali to je samo moje zapažanje.

Naša je nesreća što smo stigli prilično kasno u Istanbul, negde oko 11 sati uveče po lokalnom vremenu, te neplanirano uleteli u haotični špic dolazaka iz Afrike što dalje implicira čekanje i cupkanje u mestu od sat vremena za prtljag, a sve to dok se odbrojavaju minuti i sekunde do poslednjeg polaska metroa. Jedva smo stigli da uhvatimo isti da makar malo prekratimo put do hostela. Ne želim ni da zamislim koliko bismo nekom brkatom taksisti iz Turkmenistana ulepšali noć, da se dvoje stranaca pojavi u gluvo doba za vožnju do hostela koji nisu sigurni ni gde je. Prizor nevera. Posebno što je cenkanje način života i što se bukvalno ljudi vređaju ako se ne pristupi istom.

Što se samog hostela tiče, nalazio se u istorijskom delu Istanbula tzv. Sultanahmetu i bio je pun pogodak u odnosu cena-usluga-lokacija. U okviru samog hostela postoji i bar sa sve nargilama, divanom itd. Bez preterivanja 300 metara od najbitnijih stvari za videti u Istanbulu: Aja Sofije, Sultanahmetove džamije (Plava džamija), Topkapi palata, Cisterne, itd.

Takav epicentar spomenika, palata, džamija, znamenitosti koji datiraju hiljadama godina unazad i koji su preživeli najezde i odmazde i paljenja i žarenja svakojakih u svojim ratnim igrama nije baš moguće svuda videti. Možda i najinteresantija je, barem meni, bila Aja Sofija, koja je pod zaštitom UNESCO-a. Impozantna građevina vredna divljenja, koja je kao što svi znaju, bila hram pa džamija, a sada broji dane kao muzej. Ista predstavlja jednu od najvećih građevina tog tipa i dan danas u svetu. Unutrašnjost oslikava savršeno turbulentne događaje i prve kontakte hrišćanstva i islama na Starom Kontinentu. U Aja Sofiji se ne vrše molitve niti ikakvi molitveni obredi po dekretu predsednika Ataturka, koji se uzgred smatra tvorcem moderne turske države.

Nasuprot Aja Sofiji smeštena je i Sultan Ahmetova ili tzv. Plava džamija. Nadimak „plava“ je proistekao iz boje materijala kojim je ista pokrivena, bez zabludi o nekim superiornim silama, molim. Takođe ogromno zdanje koje je pravi magnet za turiste. Stajali smo dobrih 2 sata u „zmijici“ dok kiša nije boga sprala s nas da bi ušli u džamiju. Međutim, ne i želju za obilazak. Tu je radio princip „kad smo već do ’vde stigli”. Obe građevine su na takvom mestu da se vide sa svake tačke iz Istanbula kao i sa Bosfora. Bukvalno ne postoji suvenir Istanbula na kome jedna od ove dve građevine nije u nekoj interpretaciji iskorišćena.

Inače put je isto obeležilo i vaganje u stilu: „oće kiša, neće kiša“ tako da smo bukvalno sve planove morali da menjamo u hodu i trenutno.

Topkapi palata jeste bilo sedište sultana tj. onih baja koji su vodili glavnu reč u carstvu. Inače vrlo nerazumljive i zahtevne reči za nas „top“ je jelte oruđe top, a „kapi“ je kapija tj. Topkapija u našoj slobodnoj interpretaciji. Palata je oivičena zidinama i definitivno na najlepšem mestu u istorijskom čvorištu Istanbula. Građevina predstavlja vrtoglav kompleks kuća, harema (pojašnjenje nije potrebno jelte), hamama (kupališta), terasa, trezora, pomoćnih zgrada (npr. za obrezivanje), divana (terasa) itd. Interesantno za videti u kakvom se luksuzu živelo i neke od prostorija u kojima se odlučivalo o postojanjima ili nepostojanjima gradova, država, naroda u kontekstu Osmanskog carstva. Gde smo mi kao mizerno mali i nebitni elementi, pritom nesrećni da u to vreme postojimo, bili itekako tangirani i „uzimani u obzir“. Bez demagogije i prežvakanih floskula. Palata definitivno ima najbolju terasu s koje može da se slika Bosfor, tj uzani moreuz koji spaja Mramorno more na zapadu i Crno more na istoku. Bukvalno se red čeka kako bi se čopor turista anarhično pomerio i dao mogućnost (čitaj pola metra slobodnog prostora) da se ovekoveči plavetnilo moreuza i pejzaža azijske strane Istanbula.

Ponekad stičem utisak da su neka mesta i previše komercijalizovana te da ista i nije moguće doživeti potpuno za tih par trenutaka provedenih tamo. Balkon u Topkapiji je jedno od takvih mesta.

I da, ukoliko ste srećne karme pa se Mars nije našao u ravni s Merkurom, a u kontekstu vašeg astronomskog znaka, bićete otprilike 412 puta izloženi agresivnim uličnim trgovcima koji prodaju najširu moguću lepezu potrebnih i nepotrebnih stvari (počev od pantalona, veš mašina, suvenira, mapi grada itd.). Vrhunac ove „zanimljivosti“ jeste da su mi par puta prišli nudeći da mi prodaju papirne maramice. Da. Papirne maramice. Komentara bez. I to sa takvim elanom i samopouzdanjem da verujem da su u stanju čoveku da uvale i polovne motore Boingove 737-ice mongolske avio kompanije koja je u stečaju.

Elem, ne mali uticaj je vidljiv i rimskog carstva u vidu arhitekture trgova, akvadukta i recimo svima lako dostupne cisterne za vodu. Najočuvanija tj. najpristupačnija jeste podzemna cisterna koja je bukvalno pedeset metara od Aja Sofije. Cisterna jeste ukopana i predstavljala je skladište sveže pijaće vode za potrebe dvora i „sirotinje“ koja je živela u istom. Ono što je meni zaparalo oči jeste da su stubovi i interijer odlično ukrašeni, čak i previše za prostoriju takve namene što iskreno budi dozu sumnje u meni. Ovo je još jedna građevina koja doprinosi činjenici da je Istanbul tako pristupačan i kompaktan za obilazak. Zanimljivost a u vezi s cisternom jeste da je voda dopremana iz šume koja se zove Beograd, severno od Istanbula. Kako, zašto i odakle uopšte ime Beograd još tada, verujem da ne bih mogao da kažem ništa konstruktivno na tu temu.

Ono što je po meni takođe obavezno uraditi u Istanbulu jeste i tzv. obilazak Bosfora. Kao što već rekoh Bosfor je moreuz koji i nameće tu stratešku notu samom gradu. Istanbul jeste grad unikat u smislu da se prostire na dva kontinenta, Evropu i Aziju. Što se turista tiče definitivno je mnogo interesantniji evropski deo na kom je većina stvari za posetiti. Ali, to ne znači da je azijski deo nebitan i za zanemariti. Činjenica da nisam bio „s one strane“ Bosfora ne znači da ljudi ne treba da idu. Inače sam obilazak jeste zanimljiv zato što se plovi uz evropsku i azijsku stranu te samim tim je moguće videti najrazličitija mesta, palate, spomenike koji su od izuzetne istorijske i kulturne važnosti za sam grad i tursku državu, a iste je malo komplikovanije obići s kopna. Verujem da bi potrajalo ako bih i pokušao da nabrojim znamenitosti koje je moguće videti ovom turom. Osim toga i pogled na sam grad je fenomenalan. Prolazi se takođe vrlo blizu svetionika (prethodno kazamata) na malom ostrvcetu tik uz azijsku stranu Istanbula tj. dela grada pod imenomUškudar.

Hrana je posebna priča. tj. sama sličnost naše hrane sa njihovom, ili njihove sa našom, me je ostavila bez komentara. Naravno, u to sve uzimajući u obzir ultra kratku mogućnost da probam različite specijalitete i jela. Ono čime sam oduševljen jesu kolači. Postoje poslastičare iz kojih bukvalno svako izlazi sa po kilogramom kolača „za poneti“. Varijacije i kombinacije istih, matematički gledano, mogli bi da se u jednom znaku okarakterišu kao ∞ tj. beskonačno. Te čokolada sa pistaćijem, pa onda pistaći sa narandžom i čokoladnim kuglicama te onda čokoladne guglice sa premazom od riblje krljušti i mangoom, itd.

Ono po čemu su Istanbul i Turska generalno poznati jeste i mogućnost kupovine (najpoznatiji Veliki bazar) u svim pojavnim oblicima. Trgovina se bukvalno odvija svuda, uvek i na sve načine. To dalje podrazumeva cenkanje kao jedan od način trgovanja. To cenkanje ide dotle da počinje da frustrira i nervira. Po pravilu, prvo se zacepa neka nezdrava cena za najbezvezniju stvar (npr. magnet suvenir). Onda, brkati trgovac, naravno uvidevši činjenično stanje da bezdušno skidanje kože strancu s leđa neće doći u fazu egzekucije (ne bar odmah), primenjuje personalizovanu taktitu stupanja u kontakt nekim pitanjima tipa „Odakle ste, ko ste, šta ste?“ bla, bla. Činjenica je da ovo može od ovog trenutka tako u nedogled, samo je na vama dokle ćete tako da terate. Inače vrlo osetljiv odgovar na pitanje “Odakle ste?” gde se nakon odgovora po reakciji može uvideti da desna obrva ne igra sama od sebe kod nekih. Za neke koji traže razlog svemu možda je to zbog petovetovnog suživota i osmanlijskog angažmana po balkanskim livadama, poljima i vrletima.

Vrlo interesantan deo za obići jeste istočno od Sultahahmeta. Kada pređete Galata most (sa velikim brojem restorana gde je moguće probati najsvežiju ribu) preći ćete u naselje Galatasaraj. Isto predstavlja kulturno i alternativno stecište istanbulske omladine i baš se primećuje razlika u atmosferi u odnosu na druge delove glavnog grada. Odmah levo uzbrdo se nalazi i Galata toranj. Uprkos mučnom čekanju u red da bi se stiglo na red za ulazak svakako preporučujem da se obiđe. Jednostavno pogled u svim pravcima pruža onu perspektivu koja je tako specifična, prelepa i ponekad teško dostupna i neizvodljiva. U neobaveznom sporadičnom razgledanju Sultanahmeta (deo grada) prebrojao sam nekih tridesetak džamija, tačnije 36.

Dalje ka istoku jeste i centralni gradski trg Taksim, sa svojim kružnim tokom. Taksim predstavlja središte modernog Istanbula. Ono što je obeležilo naš boravak u Istanbulu tih poslednih majskih dana jeste i poklapanje sa godišnjicom početka demonstracija protiv političke elite turske države. Celom dužinom ulica koja vodi ka Taksimu i sam trg su bukvalno preplavljeni ljudima i još gore policijom pod punom opremom za razbijanje demonstracija. Ne baš primamljiva i najsrećnija slika za prosečnog putnika i turistu. Od tenzije u vazduhu sve ključa i para oči. Posle kratkog zadržavanja ipak se odlučujemo da ne iskušavamo sreću, jer poslednje što nam je bilo potrebno jeste da završimo u klinču između demonstranata i policije te produžimo naš boravak u Istanbulu u nekoj lokalnoj bolnici ili još egzotičnije po gostoprimivim turskim zatvorima. Tek kasnije uviđamo koliko je policije bilo prisutno kad smo na brzinu probali u miru da jedemo u jednom obližnjem restoranu koji je bio dupke pun – pun policajaca u civilu gde je pored svakog stola naslagan buljuk oprema tipa: pancirni prsluci, pendreci, suzavci, itd. Dobri neki ljudi. Mogli su makar diskretnije istu da ostave. Gutamo kebap na dva puta i kratimo put ubrzano ka hostelu. Mašala, istog dana na trgu Sultanahmetu je bila još jedna demonstracija i to Palestinaca protiv Izraela ili čega-koga već. Koliko samo politički osetljivih dešavanja u jednom danu. Naravno da smo naleteli i na taj protest i diskretno posmatrali masu koja cvrči od nezadovoljstva i gneva. Iskreno se nadam da nije svaki vikend u Istanbulu ovako živ i dinamičan.

Bilo kako bilo, stvar koju nisam baš shvatio u Istanbulu (a nije da se nisam potrudio) jeste kako funkcioniše sistem gradskog prevoza. Bacivši pogled na mapu deluje malo haotično i nesistematizovano. Međutim, da bi se stiglo do aerodroma ne bi trebalo da bude problem, mada ponovo zavisi do kojeg aerodroma. Ljudi takođe preporučuju rent a car, mada i to je pitanje s obzirom na veličinu grada.

Elem, možda i najprijatnije iznenađenje jeste da bukvalno svi pričaju neki strani jezik, a mahom je to stari dobri nemački (kao rezultat sedmocifrenog broja Turaka u Nemačkoj) ili engleski. Poteškoće što se toga tiče apsolutno ne postoje ni u kom trenutku.

Što se nas putnika i fenomena „instant obilaska“ tiče, iz priloženog sam slobodan da zaključim da je evropski deo Istanbula deo na kome treba staviti akcenat. Gotovo da ga svi preporučuju, uzevši u obzir vreme kao ograničavajući faktor. Generalno Istanbul je opravdao očekivanja i čak me pozitivno iznenadio veliki broj puta, tako da sve preporuke čvrsto stoje.

D. MLadenović
Septembar 2014

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s