Grad između redova – Rio de Ženeiro, Brazil

Možda i najveća moja dilema u vezi s ovim putopisom jeste da li da serviram jednu ležernu pričicu umotanu u slatku oblandu i da svi budu oduševljeni njome ili da plasiram iznenađujuće utiske i zaključke sa terena koji će možda da razočaraju i šokiraju mnoge od vas. Elem, odlučujem se za drugu varijantu i to ne iz razloga mog pesimističnog crno-belog pogleda na Sveta ili čega, već isključivo kao rezultat onog šta sam stvarno vidio i doživeo, te i sam ostao bez teksta i komentara u ne tako malom broju situacija.

Na sam pomen imena Rio de Ženeiro pretpostavljam da svakog od nas prodrma doza egzotike i oduševljenja prvenstveno na osnovu laganih i živahnih jednostranih dokumentaraca sa tipičnom kulminacijom iz španskih sapunica. Nekako se i previše glorifikovao u našim glavama istoimeni grad tako da možda imamo i previsoka očekivanja i neskromne standarde u vezi s istim. Sve to dođe do izražaja kad čovek ode tamo i uveri se u mnogo suroviju svakodnevnicu meštana koja se ogleda u bezpoštednoj borbi za goli život a koja je daleko od savršenstva obnaženih zadnjica zanosnih brazilki na peščanim plažama, što je inače prvi rezultat pretrage koju google izbaci.

Inače što se samog Brazila tiče bitno je reći da predstavlja ogromno prostranstvo tj. najveće u Južnoj Americi i peto u celom Svetu. Cirka 47% površine J.Amerike je pod kontrolom 26 brazilskih saveznih država. Što se populacije tiče, Brazil se takođe nalazi na visokom 5. mestu u Svetu. Interesantna činjenica jeste da u zadnjih 150 godina Brazil predstavlja najvećeg proizvođača i izvoznika kafe. To jeste možda i urođena prva asocijaca na sam pomen reči Brazil. Pored industrije kafe, u vrtoglavom razvoju je naftna i avio industrija.
Dugo je Brazil bio u stranim rukama i bio poprište najbrutalnije i najkrvavije eksplatacije resursa u svakom pogledu te samim tim u službi tuđeg razvoja, blagostanja i ekspanzije. Svoju nezavisnot stiče tek 1822. godine, od kada kreće put razvoja pun uspona i padova u svakom mogućem smislu. Trenutno je Brazil u grupi zemalja koja predstavljaju okosnicu buduće svetske ekonomije i u snažnom je ekonomskom zamahu i odavno je nominalno prevazišao svoje tlačitelje iz prošlosti. Dovoljno govori činjenica da je u prošlih 15 godina oko 20 miliona ljudi prešlo granicu siromaštva i svrstalo se u srednju klasu, što jeste impresivan trend nigde viđen do sad. Međutim i pored toga, neki od osnovnih problema su savršeno poznati i nama sa brdovitog Balkana kaošto su korupcija, kriminal, birokratija, siromaštvo, itd.

Bilo kako bilo, destinacija koju svako od nas, svesno ili nesvesno, želi jednog dana da obiđe u životu jeste i famozni, egzotični, prelepi, surovi, preskupi, haotični i prilično nebezbedni već pomenuti Rio de Ženeiro. Rio de Ženeiro je glavni grad istoimene države u okviru brazilske federacije. Posle Sao Paola ovo je grad koji je privukao najviše življa iz unutrašnjosti k sebi i samim tim sam sebi iskopao blatnjavu jamu bez dna jer je kvalitet života 6.3 miliona žitelja drastično opao i u nekim slučajevima je ispod svih standarda pristojnog života. Pored svega i dan danas predstavlja ekonomskog džina za uslove Brazila i cele Južne Amerike. Sam Rio je bio prestonica portuglaske imperijalne države nekih tridesetak godina. Naime, to nije uspelo nijednoj koloniji u srednjem veku, da se prestonica prenese sa Starog kontinenta u novoosvojene oblasti, čitaj kolonije.

Do Rija i Brazila je moguće doći dvocifrenim brojem avio kompanija koje svakodnevno povezuju Evropu i ovu zemlju. Dvanaestočasovni let pritom donosi četiri sata vremenske razlike, 9600 km pravolinijske distance, popriličan šok za organizam te kad se pritom uzme u obzir da se leti ka južnoj hemisferi i da je klima potpuno drugačija tj. sparno nemoguće vreme, psihofizički doživljaj je potpun. Pritom sam prešao iz zimskog perioda na severnoj polulopti, na kraj leta na južnoj hemisferi, razlika u temperaturi od nekih 25 stepeni. Bukvalno i krv je ključala u meni usled svih silnih promena. Polako shvatam da je u Evropi možda i najprijatnija klima za život ali je ipak to možda samo subjektivno iznet zaključak.

Prvi utisak Brazila i Rija nije baš obećavajući i definitivno je daleko od očekivanja. Dočekao me je neklimatizovani i haotično „uređeni“ aerodrom na kome povrh svega Policija ne zna da ljudima iz Srbije nije potrebna viza. Noge su mi se odsekle kad sam shvatio da je moguće uopšte i ne ući u Brazil i da posle 12 sati leta čekam još 14 sati na večernji povratak, koji bi ponovo trajao 12 sati do Frankfurta. Budi u čoveku aritmiju srca i sama pomisao na celu tu peripetiju. Elem,potrajalo je nekih 30-ak minuta da se sve proveri i da usaglasimo stavove ja i gosn policajac s one strane šaltera. O redu koji se stvorio iza i svim upućenim„prijatnim rečima“ pritom, ne bih ovom prilikom. I odmah posle dolazi i do prvog razočarenja, niko nije došao da nas pokupi s aerodroma bez obzira što smo se uredno najavili hostelu koji je bio zadužen da organizuje prevoz. Tu počinje i da me prožima misao da unapred organizovanje definitivno nije priloška odredba za način i vreme u slučaju Brazila. Improvizacija, sa velikim slovom i, sad i odmah na licu mesta je način života i funkcionisanja. Neke stvare jednostavno nije moguće predvideti. Srećom postoje i busevi koji idu od aerodroma do različitih delova Rija. Sledeći izazov: koji autobus izabrati i gde izaći, a sve to saznati od vozača kome je engleski u domenu moje kvantne fizike. Dakle nikakav. I dalje, ti isti busevi prolaze kroz najgori i najodvratniji severni deo Rija, gde se pritom molim Bogu da se isti ne pokvari, bukvalno ne bih znao šta sa sobom u svom onom zaprepašćenju. Pretpostavljam da bih momentalno propričao portugalski kao da mi je maternji. Bezdušni smrad i miris paljevine koji nemilosrdno prodiru u bus iz okolnih favela čine da prvi doživljaj Brazila bude ravan precrtanoj nuli i na nesvesno preispitivanje odluke da li sam stvarno želeo svoj odmor, u kontekstu izvornog kapitalizma, da provedem baš ovde.

Gradski prevoz je sam po sebi priča za sebe. Pored dve metro linije koje su prilično ljudski sređene i klimatizovane postoji i fenomen gradskog autobusa, i to je sve. Nigde na internetu nije moguće naći precizan spisak linija kao i gde one idu.  Prosto čovek stiče utisak da je grad vrtlog buseva. Milion nekih linija, još više autobusa, kombinacije za presedanja su ravne beskonačnosti i verujem da taj isti genije koji je sve to smislio nije svestan kakav bezizlazni lavirint za turiste je kreirao. U iste je bukvalno moguće ući-izaći svuda, na stanici, raskrsnici, mostu, tunelu, trećoj brzoj traci na bulevaru rizikujući da taj ulazak-izlazak bude i poslednji ujedno. Jedino što je potrebno je da čovek bude dovoljno grlat i uporan (čitaj uputstvo: dovoljno puta dovoljno glasno prourlati „stop“) i „majstor“ kao po naredbi staje, gde god trebalo.

Ono što me je pozitivno iznenadilo jesu vrlo prijatni, predusetljivi i prijateljski nastrojeni ljudi. Na primer čim su videli da se mučimo sa mapom prilikom traženja hostela, momentalno nam je prišlo troje njih pokušavajući da nam pomogne – što se naravno na prvu činilo kao jeftini filmski baziran scenario za tipično džeparenje te smo naravno takvu reakciju uzeli s rezervom, međutim to definitivno nije bio slučaj. I to nije izolovano, skoro svakodnevno smo tumarajući gradskim autobusima susretali ljude koji su bili spremni da izađu iz autobusa sa nama a sve kako bi mi pogodili pravu stanicu, ili čak da ulaze u rasrpravu s vozačima i kondukterima upravo zbog nas.

Iz nekog razloga je naša pojava budila u Brazilcima osećaj da smo Amerikanci ili Nemci. Kad bi smo ih već razočarali da dolazimo iz očigledno ne dovoljno interesantne Srbije i da ne predstavljamo Arijevce, Jenkije ili koga već, razgovor bi se okrenuo ka fudbalu i Dejanu Petkoviću Rambu kao po pravilu. Rambo ili brazilski Pet je srpski internacionalac koji uživa ulogu božanstva u Brazilu i za koga bukvalno svi znaju počevši od taksi vozača, kelnera, ljudi na ulici, prodavci suvenira itd itd… Vrlo prijatne razgovore smo imali u nekoliko navrata baš na temi Petkovića i njegovih decenijskih angažmana po brazilskim klubovima (Flamengo, Santos, Vasko de Gama…) i naravno nerešive enigme za lokalce kako to da on čije ikone nose, nije zaslužio da igra za reprezentaciju Srbije (doduše igrao je za SFRJ sedam puta).
Čak smo  jednom prilikom tražeći menjačnicu upoznali radnika obezbeđenja koji je igrao godinu dana fudbal u FK Zeti iz Crne Gore. Bukvalno nisam svojim ušima mogao da verujem šta čujem. Jedino šta je nesuđeni fudbalski guru sročio da nam kaže jeste da je mnogo hladno u Podgorici. Rebus pritom, i to teško rešivi kako je on u stvari u usponu karijere zaglavio na nadaleko „poznatoj“ fudbalskoj poljani zvanoj Balkan, koja ga je iz priloženog vinula u vrtoglave nebeske visine slabo plaćenih poslova obezbeđenja po tržnim centrima.

Što se tiče noćnog života i izlazaka, Rio je mesto za biti. Verujem da nije moguće podvući crtu i reći koliko pabova, klubova, diskoteka uopšte postoji. To se pogotovu odnosi na južni deo Rija. Međutim ono što će itekako skrenuti pažnju jesu papreni ulasci u klubove i šokantne cene pića. Ali takođe najjeftinije pivo je Hajniken, čak i u poređenju s lokalnim, nama nepoznatim, pivima tipa Brahma ili Antarktika. Na ulazu se dobija kartica na koju ide sva konzumacija tokom večeri i koja mora da bude vraćena kasnije na izlazu kako bi ceh jelte bio plaćen. Naravno, ne postoji mogućnost davanja napojnica konobarima (koji nisu evro-rase!, koliko god to neprikladno i neadekvatno zvučalo), s obzirom da se sve plaća (20% „napojnice“ uračunato“) na kraju na izlaznom šalteru. Ne postoji potreba da kažem da za 8 dana u Riju nijedan jedini fiskalni račun nismo dobili, bukvalno nigde. Zanimljiva je inače i računica taksista, ukoliko ste dovoljno srećni da noću zaglavite s njima. Bez obzira na pređenu kilometražu i ono šta kaže taksimetar, taksista samouvereno vadi zgužvanu improvizovanu fasciklu sa nama nerazumnom tabelom na kojoj stoji tzv. „minimum“ koji moramo da platimo za vožnju, bez obzira na taksimetar. Naravno, taj minimum, kako ga zovu, za tu deonicu (verujem i za svaku drugu) je za četvrtinu najmanje viši od onoga šta kaže taj taksimetar koji bi trebao da bude merodavan. A ti prijatelju, uđi u neku dublju i konstruktivnu raspravu s likom kome je pola ćelave glave istetovirano tribalom i koji je pritom prošao na 7 (slovima: sedam) uzastopnih crvenih svetla u proteklih deset minuta vožnje. Plaćamo, zahvaljujemo se ljubazno uvaženom gospodinu na „trudu“, napuštamo  i brzo se udaljavamo od vozila.

Inače Rio de Ženeiro sam po sebi je vrlo kontradiktoran i grad koji je vrlo teško shvatiti. S jedne strane ovaj grad je jedan je od najposećivanijih i vrlo perspektivnih gradova na svetu, poseduje par prelepih-vrhunskih plaža, kip Hrista spasitelja koji je nadaleko poznati simbol, Olimpijske igre su za dve godine, kasnije ove godine i svetsko prvenstvo u fudbalu, Karneval svakog februara…

Baš se i razmišljam da li je iole potrebno trošiti reči i vaše vreme govoreći o atrakcijama Rija. Impozantni, savršeno pozicionirani kip Hristu spasitelju (Christo Redentor) koji dominira okolinom, jeste definitivno prva stvar po kome svi prepoznaju Rio de Ženeiro. Sam kip je visok 30-ak metara i širok u najširem delu otprilike 8. Nalazi se na brdu Korkovado (Corcovado) koje je ujedno i prirodni rezervat. Do kipa se dolazi ili vozom, koji je vrlo neredovan (svaka četri sata) ili kombijima koji idu na par minuta i potrebno je nekih sat vremena da se stigne do vrha sa svim proverama, presedanjima, stajanjima itd… Očaravajuća priroda, pogled na Atlantik, sam Rio tu dole pod nogama kao i neverovatna visina ostavljaju bez teksta i tek sam gore na tom putu ka Kipu shvatio i zašto je većina nas očarana Rijom na neki svoj način. O pogledu sa vrha ne bih stvarno govorio, prvo da ne bih provocirao ljude a drugo zato što je već neko mnogo rečitiji i pismeniji najverovatnije to mnogo bolje od mene sročio i dočarao u nekom turističkom vodiču. Jednostavno, ispijajući ceđeni sok od manga gore na samom vrhu nisam mogao doći sebi pod kakvim sam utiskom bio. Kip je inače nanadmorskoj visiini od oko 710 metara, bukvalno par puta smo „plivali“ u kišonosnim oblacima. Trebali bi Brazilci da naprave duplo veći, širi i pozlaćeni kip onom kome je palo na pamet da stvori ovakav simbol Rija još u to vreme.

S druge strane ne manje poznata je i Šećerna glava-e (Sugar loafs) koja je u samom gradu i samim tim mnogo pristupačnija. Šećerna glava predstavlja jednu stenovitu formaciju koja oblikuje tako specifičan i primamljiv reljef Rija. Do iste se dolazi žičarom. Naravno, nanjušivši ekstra zaradu Brazilci ne mare da nonšalantno skinu kožu turistima za najbanalnije usluge na svakom koraku. Elem, pogled nije toliko impresivan ali vredi obići definitivno. Pogotovu je dobro mesto za slikanje aviona u naletu lokalnom aerodromu koji je u samom centru grada. Odmah ispod Šećerne glave se nalazi naselje Botafogo, gde je i naš hostel bio. Kip Hrista u prvom planu, Šećerna glava sa plažom Botafogo daleko u pozadini su na 90 % fotografija koje sam ja vidio o Riju.

Istoimena plaža (Botafogo) je definitivno najgora u Riju. Zaobići je u širokom luku skokovima – zvučila bi moja laička preporuka. Bog sam zna kakvog smeća nismo videli tamo, naravno ukomponovanog sa sporadičnim smradom koji nanešen vetrom sinuse otvara i tera čak i golubove kao poznate rasadnike bakterija. Malo severnije ka distriktu Centro nalazi se deo Flamengo koji je jedno od elitnijih i prostojnijih delova grada sa istoimenom plažom. Plaža nažalost ne oduševljava budući da se i Flamengo i Botafogo nalaze u zalivu tj. da nema talasa i da se iz unutrašnjosti zaliva „hrane“ otpadnim vodama, da ne kažem nešto odvratnije.

Međutim, koliko ove dve plaže (Botafogo i Flamengo) bile neprivlačne i odbojne (moje subjektivno mišljenje) s druge strane definitivna kraljica jeste čuvena Kopakabana (Copacabana). Sa svojih 4 kilometera dužine i 300 metara širikog pojasa savršenog sitnog peska jeste najimpozantnija, najčistija i najuređenija plaža na kojoj sam u životu bio. Bez preterivanja i razbacivanja superlativima, ostao sam zapanjen i oduševljen ujedno. Ista je oivičena bulevarom Atlantik i ogromnim brojem hotela, pabova, hostela i drugim turističkim sadržajima koji ne manjkaju. Kao takav epicentar dešavanja jeste turistički magnet za hiljade turista i putnika. Naravno, bez namere da ispustim i čuveni Karneval kome je Kopakabana takođe utočište. Elem, ono što je poseban utisak ostavio na mene jesu okeanski talasi od po par metara koji bacaju čoveka po par desetina metara. Provodili smo sate gutajući slanu vodu, čisteći sebi sinuse i tumbajući se po talasima. Dalje zapadno se nadovezuju Leblon i Ipanema. Dve plaže koje ništa manje ne zaostaju po lepoti, čistoći i organizovanosti od Kopakabane, međutim mnogo skromnijih gabarita.

Severnije od Flamenga nalazi se centralni gradski distrikt Centro. Isti predstavlja tipično gradsko jezgro sa svim oblakoderima, pozorištima, gradskom upravom itd… Iskreno ništa posebno za videti osim katedrale prilično čudnog i specifičnog arhitektonskog rešenja posvećena Svetom Sebastijanu. Kupasti oblik, oronula fasada i eksplicitno prisustvo policije pod punom opremom jesu ono što para oči u okolini. A da, ista ta katedrala prokišnjava. Toliko. Ono što je za jednog turistu bitno jeste da distrikt Centro predstavlja i kraj „bezbedne“ zone za turiste. Naime sve severno i zapadno nije preporučljivo za „slobodan tok-protok turista“ kako je stajalo u jednom vodiču. Malo zapadnije (3-4 metro stanice) od Centra nalazi se i „Stadion novinara Marija Filha“. Ovo ime definitivno nema nikakvu težinu za nas, planetarno je mnogo poznatija pod imenom Marakana. Na sam pomen imena stadiona jeza me prođe. Iz prva nešto od toga što sa sobom nosi dozu fudbalske istorijsku težine, a štaviše možda i više od lokacije samog stadiona. Isti je lociran između pet favela malo dalje na zapadu od Centra i sama okolina nije baš najsrećnija mesto za turiste. Okolina stadiona deluje blago rečeno anarhično i haotično i kao da nije pod okriljem države. Fasada stadiona iako renovirana, ne uliva neki osećaj impozantnosti. Radovi za svetsko prvenstvo su u „punom jeku“ tj. u kontekstu Brazila – u velikom kašnjenju. Iznutra je stadion kompletno renoviran i sasvim dobro deluje. Iskren da budem očekivao sam mnogo veće tribine, onako u poređenju s Kamp Nouom recimo izgleda minijaturno, međutim to je moje lično zapažanje možda i ne toliko bitno.

Ne treba čovek biti vidovit i zaključiti da u Riju u neverovatnoj interakciji funkcionišu dva sveta i da sijaju dva sunca.

Sve u svemu Rio bi se mogao okarakterisati kao poželjno ili štaviše savršeno mesto za biti, živeti i uživati ali… E u ovom slučaju ova rečca od tri slova „ali“ jeste predznak i uvod u onaj Rio koji nije toliko poznat, pristupačan i poznat široj javnosti.

A to je onaj Rio koji nije najgostoljubiviji ni za lokalce, a turisti u tom kontekstu bezbednosti se ne bi trebali ni pomenuti u ovoj jednačini sa bezbroj nepoznatih. To su iste one blatnjave „uličice“ u kategoriji kozjih staza po okolnim brdima oko kojih se nalaze improvizovane kuće bez ikakvih uslova za život. To je otprilike 60% površine celokupnog Rija. Dobro se izvodi zaključak da je za turiste „podesno“ za cirkulaciju tek trećina Rija tj. samo južni i delimično centralni deo. Na turističkim mapama nije moguće naći čitave četvrti i delove grada koji se jelte smatraju „zonama eksplicitne ugrožene bezbednosti“, u bukvalnom prevodu. Štaviše, neki od glavnih i najlepših parkova su ograđeni i zaključani. Morao sam isti fenomen i da ovekovečim kako bi ljudi imali čemu da se čude i iščuđuju. Taj haos i ludilo je toliko ekscplicitno izraženo da čoveku zatupljuje razum i tera na debelo razmišljanje o tome gde ovakvo podeljeno društvo vodi, ako uopšte vodi ikuda.

Sledeća scena, koja je još jedan rebus u nizu, jesu ograđeni spomenici i biste, doduše ne svi ali makar i jednu da ste videli ta misterija ne izbija iz glave. Kao da su oni zapravo nečije vlasništvo. Još veći paradoks jeste što se oko jedne poveće statue doselilo tri porodice u šatorima i tu „životare“ ulogoreni, te kao takvi predstavljaju veću turističku atrakciju nego sama statua. Nažalost, naravno.
O beskućnicima i njihovim pojavnim oblicima u Riju bih mogao ovde ispisati dvocifren broj strana. Bukvalno je iste moguće videti kako spavaju, leže, piju itd. na svim javnim mestima, po favelama, autobuskim-metro stanicama, ispred banaka, sedišta čuvenih kompanija, aerodromima, plažama, hramovima, čak vršeći malu nuždu na kućicu vojne policije (to naravno nisam uspeo-smeo da ovekovečim) itd… Jedno ogromno sociološko istraživanje bi moralo biti sprovedeno kako bi se prodrlo u srž problema, Jer u Riju je problem beskućnika izraženiji nego igde gde sam bio do sada.

Kao šlag na tortu ide i činjenica da je savezna vlada Brazila spremila letke u kojima do detalja objašnjava kako da se ponaša čovek u slučaju da ga pljačkaju, kao preventiva najgoreg scenarija. Isti se dele na aerodromima, u ambasadama i na turističkim info pultovima.

Još jedan fenomen s kojim se Rio povezuje jesu favele. Rio obiluje istim, čak nezamislivih 955 registrovanih favela, ukoliko ih je uopšte moguće precizno registrovati. Otprilike 2.5 miliona ljudi živi u favelama. Po nekim informacija otprilike nekih 200 njih je pod kontrolom države.
Po definicije favele su naselja na zabačenim obroncima planina oko grada u kome živi tipična radnička klasa. U Riju su oformljene u 19. veku tako što su radnici i vojnici koji nisu imali gde da žive jednostavno naselili strmine okolnih brda i uzvišenja. Definitivno i provereno najbolje vidikovce imaju baš te favele. Kakogod, dobro ste čuli da radnička klasa baš tamo živi, iz čega jelte proizlazi da oni rade tj. većina konobara, vozača autobusa, prodavača itd. u samom gradu dolazi iz favela. Zanosne Brazilke, na karnevalu su sve redom iz favela. Imena poput Ronaldinja, Ronalda, Pelea, Rivalda itd takođe potiču sa blatnjavih strmih ulica fenomena zvanog Favele. Jedna od najvećih favela jeste La Moricha gde smo i mi bili. Ista bukvalno predstavlja jednu masivnu improvizovanu kreaciju koja se, na žalost, koristi za život ljudi. Na žalost jer su uslovi života, ako život kao ikakva releventna merna kategorija postoji ovde, nemerljivi. Favele nisu samo karakteristične za Brazil i Rio. Širom Južne Amerike su vrlo rasprtostranjene, a najveća favela na Svetu od par miliona ljudi je u Karakasu, Venecuela. Kiša u pokušaju, miris paljevine i dima su upotpunile naš obilazak favela. Vredno pomena jeste da se u obilaske favele ide isključivo u organizacija lokalnih turističkih agencija. Verujem da ljudima i ne pada na pamet neka individualna avantura, mada ko zna. Ima nas raznih.

U većini slučajeva se individue iz favela povezuju sa kriminalom u raznim pojavnim oblicima. Stvar je u tome što daleka većina žitelja favela ima normalan posao i da privređuju u okviru legalnih delatnosti. Druga stvar je što rade za mizerne svote novca za račun lokalnih skorojevića koji se bogate skidajući kožu sa istih onih leđa radnika po kojima bezdušno gaze te se nehumano pune računi u bankama po raznim Sejšelima na različitim geografskim širinima i dužinama. Sledeći problem jeste pojava vakuma bezvlašća u favelama, rezultat enormne korupcije i birokratije. Tu se pojavljuju individue sa crnom prošlošću i još crnjom budučnošću da pomognu lokalcima i popune prazninu, naravno, pre svega imajući isključivo svoje interese u vidu. Na osnovu tog uzročno-posledičnog odnosa lokalci na kriminalce gledaju sa simpatijama. Daleko od toga da su svi oni tamo okoreli narko dileri koji mašu mačetama, ali je isto tako činjenica da su se dileri i kriminalci nametnuli umesto države u „izvršnim“ funkcijama. Sve ovo deluje kao nezamislivo komplikovano klupko u kome se ne zna ko je od koga zavisniji. To bi ukratko bio opis favele mojim očima i onako kako sam ja to proživio za vreme mog kratkog boravka u ovim naseljima. Iskreno, i ne pokušavam sve to da shvatim.

Malo svetlija tema, konačno. Hrana. Ono što smo mi probali jeste Feuđeda. Jelo predstavlja sirotinjsku hranu i mešavinu svega onog šta je moguće zateći u frižideru u datom trenutku. Sastoji se od crnog pasulja, nekog goveđeg mesa, pečuraka i pirinča. Sve to ide u nekoj kombinaciji, nije da sam neki kulinarski guru, nedovoljno zasoljenoj i začinjenoj tako da celokupan doživljaj i nije očaravajući koji će celog života da ostane upamćen. Generalno, jede se hrana koja ili uopšte nije začinjena ili vrlo slabo. Moguće je naći većinu stvari koje imamo i po Evropi, misleći pritom i na lance „zdrave“ hrane tipa Mekdonalds, KFC, itd. U svakom slučaju, ne tako ekstremna razlika kao u slučaju Južne Koreje.

Još jedna poteškoća je jezik. Engleski ljudi sporadično govore, i to kad smo bili dovoljno srećni da naletimo na nekog ko pokušava da se bakće istim, zaključak bi bio da je bolje bilo jezik pregristi neko išta pokušati na engleskom govoriti. Izuzetno neprepoznatiljivi akcenat engleskog jezika ostavio nas je u čudu par puta.

Kako god, kad se utisci slože, sumiraju i analiziraju Brazil i Rio de Ženeiro jesu destinacije koje oduševljavaju veliku većinu bića koji koriste dve noge i danas hodaju zemljom. J I ja sam pripadam tom krdu, barem sam pripadao. Da bi se stvarno stekao utisak kakav je Brazil, šta on pruža turistima a šta lokalcima, koliko je (ne)bezbedan, skup ili jeftin, čist ili štrokav u svakom slučaju je najbolje posetiti i lično se uveriti. Nije da sam poslednjom rečenicom izmislio toplu vodu ili samo nezainteresovano ponovio jednu milion puta prežvakanu frazu, ali teško da je sve „ono“ tamošnje moguće staviti na papir i da to bude pritom savršeno razumljivo, konkretno i koncizno rečeno.

Meni lično, poseta Riju je jedno šokantno iskustvo gde su neki moji ideali o tom gradu i Brazilu surovo bačeni u vodu. Ipak moja preporuka za Rio jeste detaljno planiranje svih bitnih/bitnijih momenata boravka i tek imajući uvek razrađene planove po abecednom redu, krenuti.

D. Mladenović
Jun 2014

Advertisements

3 thoughts on “Grad između redova – Rio de Ženeiro, Brazil

  1. Ovo sam dobio prije par minuta i uspio sam na brzaka procitam clanak o Riu,i prvi moj utisak je da se ovdje moze neponesto i nauciti.Posebno ljudi koji imaju plan da posjete Rio a i mi obicni smrtnici koji trknu do Jadrana ili negdje okolo,mozemo da vidimo da nije samo ova propala drzava jadna i bijedna,mi se tek navikavamo na takav zivot za koji nismo znali u proslom sistemu.cestitam autoru na interesantnom clanku,da ne bih vise pametovaojer mi prođe prvo poluvrijeme utakmice.a tako ti je kad moram slusati moju kcerku.

  2. Uspio si nam pribliziti citav dozivljaj Ria. Super ukomponovani prizori, jednostavno za shvatiti i jaaako zanimljivo. Bravo 🙂

  3. Povratni ping: Gde kopno završava. More počinje. Lisabon – Portugalija | MySeveralWords

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s